May 20, 2018

Finale u Surdulici: kako pljunuti na fudbal

  Povodom odluke FSS da se finale Kupa Srbije za sezonu 2017/18 između Partizana i Mladosti iz Lučana igra u Surdulici, tek nekoliko medija se ovlaš i indirektno dotaklo ove sumanute odluke. Niko od "mainstream" medija nije dublje ušao u svu pogubnost ove nakaradne odluke, pa će ovaj tekst biti u tom pravcu, da se osvetli i tradicija kup takmičenja ali i objasni zašto je odluka o finalu u Surdulici štetna po fudbal.


  Istina je da se ukidanjem Kupa pobednika kupova u leto 1999. donekle izgubila draž nacionalnih kup takmičenja po čitavoj Evropi. Razloge za ukidanje ovog evropskog takmičenja UEFA je pronašla u opadanju njegovog kvaliteta formiranjem Lige šampiona i činjenicom da je sve manje vrhunskih timova uzimalo učešće u KPK. Tako su i nacionalna kup takmičenja dobila drugorazredni značaj u gotovo svim državama.

  Ipak, nešto od stare slave je ostalo. Sjaj engleskog FA kupa je neokrnjen, to je najstarije klupsko takmičenje na svetu i činjenica da se i danas, kao i decenijama unazad, finale igra na Vembliju, dovoljno govori koliko Englezi drže do svoje fudbalske tradicije. To je dan kada hiljade navijača dolaze iz svojih gradova kako bi prisustvovali toj svetkovini fudbala, koju nikakve promene formata evropskih takmičenja ne mogu da naruše.

  Delić tog osećaja postojao je i u našoj nekadašnjoj državi, Jugoslaviji. Najmasovnije domaće takmičenje, kako su ga mediji popularno zvali, Kup Jugoslavije ili Kup maršala Tita, svoju završnicu je imao u maju mesecu. Finale se prvih godina posle rata igralo u Beogradu (na stadionima Partizana i Zvezde), ali vremenom su se lokacije menjale: u sezoni 1966/67 žrebom je odlučeno da se finale između Hajduka i Sarajeva igra u Splitu, a od 1969/70 je uvedena praksa da se finale igra u dve utakmice, ako je jedan od finalista iz Beograda, kako bi se time eliminisala prednost domaćeg terena za beogradske klubove. Ipak, i tu je bilo izuzetaka i promena pravila tokom godina, pa se od polovine osamdesetih pristupilo igranju samo jedne finalne utakmice i to na Stadionu JNA (današnjem Stadionu Partizana).

  Odigravanje samo jedne finalne utakmice, u glavnom gradu, davalo je takmičenju za Kup Jugoslavije sjaj, prestiž, neizvesnost i ugled. Nije mala stvar kada hiljade navijača iz nekog grada iz unutrašnjosti čekaju kada će doći dan finala u Beogradu, pa da se vozovima, autobusima i privatnim automobilima zapute u prestonicu. Takav događaj je animirao čitave gradove učesnika finala, čak i one ljude koji nisu preterano upućeni u fudbal, ali su na dan finala putovali do Beograda kako bi ekipi iz svog grada dali podršku. To su bili nezaboravni navijački karavani, a prisustva takvim utakmicama se sigurno i danas prepričavaju. Nezaboravne su mase navijača Veleža, Željezničara, Hajduka, Dinama, Rijeke, Borca...u glavnom gradu, na dan finala. Koliko su takve utakmice uticale na još veću popularnost i promovisanje fudbala, izlišno je govoriti.

  Nestankom SFRJ, i pojavom novih država - SRJ, SCG i danas Srbije, nastavljeno je sa praksom da se finale igra u Beogradu, uz jednu finalnu utakmicu, ili u dve utakmice, na terenima oba rivala. Kup je izgubio deo starog sjaja, ali je i dalje takmičenje koje donosi trofej u vitrine (čak su i navijači nekih klubova, usled frustracije zbog odsustva šampionske titule, trofej u kupu zvali "titula u kupu"). Od nastanka Srbije kao samostalne države, istine radi, u finalu se igra samo jedna utakmica. Do 2012, finale se igralo u Beogradu, a tada je po prvi put finale igrano van glavnog grada, u Kruševcu. Pre dve godine finale između Partizana i Javora je odigrano u Gornjem Milanovcu a ove godine, prema odluci od 17.4.2018. (o tajmingu te odluke će biti još reči!) finale će biti odigrano u Surdulici!?

  Ova odluka je totalno nerazumna i antifudbalska, a postoji nekoliko momenata koji idu u prilog toj tvrdnji i biće analizirani u narednim redovima.

LOKACIJA

  Surdulica je gradić u južnoj Srbiji, sa oko 11.000 stanovnika, udaljena je 327 km od Beograda, odakle dolazi Partizan, kao prvi finalista, i 320 km od Lučana, odakle dolazi drugi finalista, ekipa Mladosti. Samo po sebi to nije toliki problem, koliko činjenica da se radi o malom stadionu, sa 3.312 sedećih mesta, sasvim nepodesnom za finale nacionalnog kupa. Pri tom, teren u Surdulici više liči na livadu na kojoj se igra hrkljuš, u šta su ljubitelji fudbala mogli da se uvere tokom brojnih tv prenosa iz tog grada. Uzalud su napori udvoričkih medija da ovaj neuslovni teren proglase "surduličkom Bombonjerom", aludirajući valjda na stadion Boke Juniors. Ali, ako već imamo plagijatorske nadimke poput "Marakane", "Reala sa Nišave" ili novosadske "Stare dame", zašto bi i Surdulica ostala kratkih rukava...

POPULARIZACIJA FUDBALA U SREDINAMA VAN BEOGRADA

  Ako u FSS žele da promovišu fudbal u manjim sredinama, to ne znači da se utakmica koja nosi posebnu važnost treba smestiti u mesto čiji stadion broji tek malo više od tri hiljade ljudi. Surdulica već pune tri sezone ima superligaša - FK Radnik, tamo su već nekoliko puta gostovali i Partizan, i C.zvezda, i Vojvodina, i svi ostali superligaši. Tako da taj argument nikako ne stoji - fudbal se već tri godine populariše u Surdulici iz nedelje u nedelju. Naravno, kada je Partizan tražio da se promeni mesto odigravanja, usledile su prostačke replike iz FK Radnik (čime su se oni našli pogođeni, možda činjenicom da im finale donosi i elektronski semafor na stadion?) - "Vučeliću, ponesi tompus i uživaj". Sve to zavijeno u već prežvakanu konstataciju kako se fudbal ne igra samo u "krugu dvojke", kako i ostali treba da se razvijaju, bla, bla...sve u svemu gomila verbalnog proliva začinjena mutiranim virusom lokal-patriotizma.

  Ako je iskrena namera FSS bila popularizacija fudbala u manjim sredinama i van Beograda, zašto se nisu odlučili za neki od sledećih stadiona: Užice (grad bez superligaša, nov stadion, 15.000 mesta), Kragujevac (grad bez superligaša, stadion od 15.000 mesta), Zrenjanin (grad bez superligaša, stadion od 13.500 mesta), ili neki od gradova koji imaju ekipu u Superligi ali su im stadioni sasvim odgovarajući za finale kupa - Kruševac (stadion kapaciteta 10.331), Niš (stadion kapaciteta 18.151) ili Novi Sad (15.000 mesta)? Umesto toga, FSS se odlučio za daleko najmanji stadion, sa najlošijim terenom u Superligi!? Šta drugo pomisliti, osim toga da su umesto fudbalskih razloga odlučivale klasične srpske burazersko-ortačke kombinacije?

  I u zemljama koje su po broju stanovnika i razvoju fudbala slične našoj (Mađarska, Hrvatska), finale se igra u drugim gradovima, van prestonice. U Hrvatskoj je to slučaj poslednje tri godine. Ali, za razliku od "stručnjaka" iz FSS kojima je sasvim normalno da se finale igra na stadionima sa manje od 5.000 mesta, hrvatski savez je finale smestio u ove tri godine u Osijek, Varaždin i Vinkovce. Nijedan od tih stadiona ne prima manje od 10.000 mesta.

BEZBEDNOST

  Koliko je sa aspekta bezbednosti i logistike logičnije da se finale igra u nekom od gore navedenih gradova nego u Surdulici, suvišno je govoriti. Tu je i problem tri suprotstavljene frakcije Partizanovih navijača i kako ih smestiti sve na stadion. OK, nije savez kriv za razjedinjenost Partizanovih navijača, ali odgovorni ljudi (a FSS bi trebao biti skup ljudi koji najviše brinu za razvoj fudbala na ovom prostoru) kada se suoče sa problemom, taj problem će pokušati da neutrališu i da umanje njegovo dejstvo, a ne da ga rasplamsavaju. Takođe, prosto je neverovatno da tri decenije posle tragedija na Hejselu i u Šefildu, posle silnih bezbednosnih preporuka od strane UEFA, neko u 21. veku smešta finale kupa na neuslovni stadion od 3.300 mesta!? Ne daj Bože da dođe do bilo kakvih problema u Surdulici u smislu bezbednosti učesnika na terenu, u gradu ili na tribinama, ali ovakvom odlukom da se finale igra tamo, FSS se direktno preporučio za prvog odgovornog u tom slučaju.

OPŠTA POPULARIZACIJA FUDBALA

  Odlukom o finalu u Surdulici, čelnici FSS kao da žele da što manje ljudi vidi finale. Svakako se finale prenosi na televiziji koju može da gleda tek mali deo ovdašnje populacije. Za koga se onda igra to finale, za 3.300 ljudi na tribinama i ono malo ljudi koji gledaju TV Arenu? Ko će moći da dođe do ulaznice za finale - samo ljudi iz navijačkih grupa, uz prijatelje klubova finalista i zvanice i goste FSS-a? Za sve ostale, tu su kordoni policije koji će ih sačekivati već na 20 km od Surdulice (mapa kaže da bi "checkpoint" mogao biti kod mesta Zagužanje) i govoriti im da oni ne mogu u grad, jer nemaju ulaznice. Finale u Surdulici (kao i pre dve godine u Gornjem Milanovcu) nije odluka koja populariše fudbal, već radi na antipropagandi fudbala!

TAJMING ODLUKE O FINALIMA U GORNJEM MILANOVCU I SURDULICI

  Veoma je zanimljivo pogledati kada su donete odluke da se finala Kupa Srbije za 2015/16 i 2017/18 igraju u Gornjem Milanovcu i Surdulici. Gornji Milanovac je takođe bila pogrešna odluka, jer uprkos tome što stadion u tom gradu ispunjava sve uslove, kapacitet mu je samo 4.500 mesta. Dakle, 22. aprila 2016, dva dana posle polufinala, kada se znalo da će u finalu igrati Partizan i Javor, FSS odlučuje da finale smesti u Gornji Milanovac! Javor je klub bez velike navijačke baze, pa je jasno da je takva odluka išla na štetu Partizana i njegovih navijača koji su želeli da gledaju finale ali nije ih moglo doći više od 3.000, usled kapaciteta stadiona Metalca.

  Ove, 2018. godine, odluka da se finale igra na stadionu u Surdulici doneta je 17. aprila, posle četvrtfinala, kada je bilo jasno da je Crvena zvezda eliminisana, a da je velika verovatnoća da će Partizan opet igrati finale! Opet se kažnjavaju i Partizan i njegovi navijači! Da li bi FSS finala iz 2016. i 2018. smestio na stadione u Gornji Milanovac i Surdulicu da je Crvena zvezda bila učesnik finala? Odgovor dajte sami. Ovo veoma liči na nečiju želju da se FK Partizan na svaki način ponizi, skrajne i gurne u sporedne i efemerne tokove domaćeg fudbala

  FK Partizan je zahtevao da se promeni odluka o gradu - domaćinu finala, ali je 14. maja Odbor za hitna pitanja FSS potvrdio odluku donetu mesec dana ranije da Surdulica ostane grad domaćin. Sastav Odbora za hitna pitanje FSS je: Slaviša Kokeza, Goran Bunjevčević, Nenad Bjeković, Branko Stojaković, Dragan Simović, Dušan Mrakić, Novica Tončev. Jedan od ljudi koji su odlučivali o mestu finala, Novica Tončev, je, gle čuda, alfa i omega FK Radnik iz Surdulice! Sukob interesa? Ma, neee...

  Sasvim slučajno, delegacija FS Kine je posetila FSS 10. maja 2018. i tom prilikom darivala srpskom savezu semafor koji će, gle čuda, biti instaliran u Surdulici, za potrebe finala Kupa Srbije. Četiri dana kasnije potvrđena je odluka o mestu odigravanja finala. Kakve li koincidencije, zar ne?


ZAKLJUČAK

  Bilo bi lepo da je FSS pružio makar jedan racionalan argument za igranje finala u Surdulici, a da to nije prežvakana fraza o promociji fudbala u malim sredinama. Ni sa bezbednosne, ni marketinške, ni sportske, ni bilo koje druge strane,  nije opravdano smestiti finale u grad van svih saobraćajnih tokova, sa 11.000 stanovnika i igralištem od 3.300 mesta.

   Želimo da finale Kupa Srbije u Surdulici prođe korektno, bez ikakvih problema, i uz pobedu Partizana, koja bi našem klubu donela 15. trofej nacionalnog kupa (treći uzastopno). Namerno ne pominjemo termin "praznik fudbala" jer praznik sigurno neće biti - FSS je sve učinio da degradira, omalovaži i pljune na finale.

  Dok na nekom od kanala na YouTube sajtu budete manje ili više uspešno tražili prenos utakmice iz Surdulice, jer niste među 3.500 ljudi koji će biti na stadionu, neka vas uteši činjenica da će brojna i uvek objektivna surdulička publika ubuduće uživati u novom semaforu na "surduličkoj Bombonjeri". Pa ljudi smo, majku mu...

  Do sledećeg Partizanovog finala, koji će prepodobni čelnici FSS smestiti na "stadion" Sloge iz Lipničkog Šora. Sve za fudbal, sve za ljubav i novi kineski semafor.

May 19, 2018

Lični stav: Od maglovitog Štitara do sunčane Valensije




   Sezona na čijem se kraju nalazimo bez ikakve sumnje bila je izuzetno zanimljiva, burna i puna kontroverzi. Valjak je zaribao negdje na” zemljanon štitarskom putu” JSL-a, ali je dugo i prilično ponosno vozio po “sunčanoj Valensiji”- Ligi Evrope. Da li će, sem proljeća u Evropi nakon 13 godina, biti ukrašena i (ne)bitnim trofejom pobjednika kupa, saznaćemo 23. maja, nakon finala prtiv Mladosti iz Lučana. Pred vama je analiza sezone, autora Mirka Vukovića.

Kadrovske promjene

   Nismo kako treba ni „odmamurali“ Milenkovićev gol za duplu krunu u sezoni 2016/2017, a iza ugla nas je sačekala vijest da Partizan ostaje bez trenera Marka Nikolića, tvorca tog, zbog okolnosti u kojima se dogodilo, istorijskog ostvarenja. Zvanično, „Šef“ je dobio od Videotona ponudu koja se ne odbija, nezvanično, nije imao više snage da se rve u blatu u kome se komšije (naj)bolje snalaze, jer im je ono prirodno stanište. Odlučio je da ode kao apsolutni pobjednik.

  Predugi dani do početka kvalifikacija za LŠ uglavnom su prolazili u licitiranju ko bi mogao da dođe na klupu Parnog valjka. U jednom trenutku, činilo se da je ustoličen Ilija Stolica, poznat i po tome što je 6. maja 2017. godine poput Svetog Georgija proburazio zlu crvenu aždaju i spriječio nepravdu biblijskih dimenzija, da Zvezda na čelu sa Srđanom Obradovićem bude šampion ove zemlje. Ipak, taj transfer se, iz nekog razloga izjalovio, a u naše živote ponovo je uplovio Miroslav Đukić. I sam, kao i sezona koja je iza nas, kontroverzna pojava. Na jednoj strani, on je mnogog, pogotovo mlađeg navijača asocirao na najlepršaviji fudbal koji je gledao uživo, a na drugom polu nalazile su se činjenice da se u prošlosti deklarisao kao zaljubljenik u pogrešne boje, što je, moglo bi se reći i potvrdio kad je na polusezoni 2007/2008 klub ostavio bez trenera a tim pred prvo proljećno kolo, derbi, bez Tošića i Žuke (bili mu neophodni za domaći susret sa Lučanima!?). Na talasu euforije iskazane kroz narodnu krilaticu „Slavićemo mjesec dana duplu krunu Partizana“, malo ko se osvrtao na istinu da Đukić vrlo teško verbalno artikuliše svoje misli, da u karijeri nije osvojio niti jedan trofej i da mu je želudac isuviše slab za ljute zaprške iz kuhinje „Madere“. 




  Rokada i pretumbavanja bilo je i u svim linijama tima, kako pred početak, tako i tokom sezone. Ekipu je napustila “osovina“ igrača najzaslužnijih za duplu krunu. Najvažniji igrač odbrane, mladi Nikola Milenković je otišao u Fiorentinu a kao zamjena doveden je iskusni Miletić, a nešto kasnije i Mitrović. Na sredini terena, na kraju polusezone otišao je Everton, a doveden je Saša Zdjelar. U navali, otišao je Leonardo, a kao njegova zamjena, i više od toga, kao Mesi(ja) lično, kupljen je Sejduba Suma. Postao je prvi igrač u istoriji za koga je Partizan dao toliki novac, “uzevši ga ispred nosa Zvezdi”, pa s toga možda i ne čudi što je pravo sa aerodroma izveden na travnjak JNA da u 2PM, na romantičnih 37 celzijusa žonglira i šutira na prazan gol dok nije zanemoćao od vrućine i fizičke nespremnosti.

  Nakon dvomeča sa Videotonom i derbija, otišao je, uz Leonarda, najveći proizvođač golova prethodne sezone, Uroš Đurđević...



Zimovanje u Evropi nakon 13 godina

  U prvom kolu kvalifikacija izvukli smo Budućnost, i uz mršavo izdanje u dvomeču (2:0, 0:0) prošli dalje. Činilo se tih dana da je sve bilo važnije od same igre: odlazak Leonarda, dolazak Sume, život&priključenije majora Pavla Đurišića,...

  U narednom kolu LŠ kampanje žrijeb nam je dao cigane iz Pireja U prvoj utakmici, nakon nekoliko početničkih grešaka, poraženi smo 1:3, dok je u Grčkoj, uz prilično dobru igru izboren častan, ali za prolaz dalje nedovoljan remi od 2:2. Ko zna šta bi bilo da golmanu Kljajiću nije “zasmetao reflektor”, i da je Janković bio malo prisebniji pred sam kraj...

  Automatski smo se našli u poslednjoj rundi kvalifikacija za Ligu Evrope, gdje smo ponovo sreli Marka Nikolića, s tim što smo sada bili na suprotnim stranama. Dakle, Partizan-Videoton. U prvom meču, u mučnoj atmosferi, (odjekivala je samo pjesma grupe gostujućih navijača, jer su Partizanu, zbog kazne UEFA, podršku mogli da pruže samo novinari i službena lica) bilo je 0:0. Protivnik nije impresionirao, ali samo zahvaljujući Vladimiru Stojkoviću koji nas je pojačao pred ovaj dvomeč, ostalo je “duplo golo”, i nada da će u Mađarskoj biti bolje. I bilo je! Skoro savršena utakmica naše ekipe, taktički trijumf Đukića, uz fenomenalnog Đurđevića. Veličanstvenih 4:0 za Partizan, za namirenje (sa kamatom!) duga iz 1984., i još jednu “grupu” LE.

  A u grupi: Jang Bojs, Skenderbeg i Dinamo Kijev. Provejavao je optimizam, i u takvim najavama pozicionirani smo odmah iza Dinama. Dovedena su i nova pojačanja: povratnik Tošić, Antonov, Mitrović i Ognjen Ožegović, oko čijeg se transfera podiglo i najviše prašine, budući da je još jedan sa statusom podnosioca molbe za oprost ružne prošlosti.

  Startni remi (1:1) u Bernu dao je za pravo svima koji su vjerovali da možemo dalje. Takvo vjerovanje dobilo je na intenzitetu u poluvremenu (2:0) meča sa Ukrajincima (opet prazan stadion zbog kazne), ali je raspoloženje rapidno opalo nakon katastrofalnih drugih 45 minuta i poraza od 2:3. Čini se da je više od očajnog norveškog sudije Sven Odvar Moena, ovakvom ishodu kumovala uplašenost, smušenost i nesmotrenost naših fudbalera, koja bi mogla biti dovedena u vezu i sa lošom kondicijom.

  Usledilo je gostovanje u Albaniji, sa pritiskom koji nije isključivo bio posledica fudbalskih stvari, jasno je i zbog čega. U jednoj “mrtvoj” utakmici, imali smo šansu da damo gol, ali je ćelavi Miletić pogodio stativu, a Suma promašio pobjedu, pa je ostalo 0:0.

  Pred poslednja tri kola, računica je jasna, sa dvije domaće pobjede, Partizan ide dalje. Tako je i bilo. Tošić i Tavamba potvrdili su da smo kvalitetniji i bolji tim od Skenderbega, a Ožegović je glavom dao gol nakon predivne akcije Jankovića, Tavambe (strijelca prvog gola) i Pantića za 2:1 protiv Jang Bojsa, za prvo evro prezimljavanje nakon onog koje je 2005. u Dnjepropetrovsku ovjerio Miroslav Radović. Poraz u poslednjem kolu u Kijevu nije bio bolan, iako bolno visok (4:1), jer je kuglica sa imenom FK Partizan već bila spremna za izvlačenje na žrebu šesnaestine finala Lige Evrope.



  Na žrebu, “kako smo se nadali, dobro smo se udali”. Odlično, rekao bih. Viktorija Plzen u poređenju sa “alama i vranama” kojima smo mogli da dopadnemo šaka, bila je izuzetno prihvatljiva. Ekipa sa kojom smo mogli i morali da se nosimo, i koju smo itekako mogli da prođemo. Pokazao je to i sam dvomeč. Nakon što smo golom Tavambe poveli, i imali šansu za 2:0, povukli smo se, i primili gol. Istina, gol koji je postignut iz očiglednog ofsajda, ali ko to sad pamti, koga je briga, i šta mijenja?

  Revanš u Češkoj bio je definitivno jedna od najlošijih utakmica sezone. Malokrvno, bezvoljno, bezidejno, da ne upotrebim i neke teže kvalifikacije. “Bez ispaljenog metka” propustili smo šansu da produžimo ovosezonsku evro-bajku i položili oružje pred timom koji nam, čini mi se, to nije ni tražio, već samo prihvatio ponuđeni poklon i svladao nas sa 2:0.



Titula izgubljena već na polusezoni

  Za razliku od evropske epizode, koja se mora okarakterisati kao jedna od najslavnijih Partizanovog serijala pod UEFA okriljem ikad, sezona u domaćoj borbi za bodove bila je dijametralno suprotna. Najkraće i najkulturnije rečeno, za zaborav! Mnogo je faktora uticalo na to da dva kola prije kraja prvenstvene trke, prvoplasirani ima 14 bodova više od Partizana, i to nakon podjele bodova pred plej of. Onaj ko je mislio da će se u Ljutice Bogdana išta prepustiti slučaju nakon prošlosezonskog epiloga, grdno se prevario. Prevario se izgleda samo onaj ko je pomislio da je Đukić kadar da ipak sasvim solidan igrački kadar valjano “našpanuje” za borbu protiv Zvezde i njenih satelita, za borbu koja je bila i biće uvijek nešto mnogo više od sporta. Umjesto “11 pit bulova sa krvlju u očima”, kako je ekipa izgledala najvećim djelom prošle sezone, imali smo na terenu “11 Đukića sa konferencija za medije”: neprecizno, nejasno, smušeno, već viđeno, šablonski, i samo na trenutke, otresito, da ne kažem “dripački”.

  Bodove sa JNA nije odnosio uglavnom samo onaj ko za njih nije ni pitao, dok su komšiluk, naročito njegova logistika, bili, očekivano nepogrešivi, sa samo jednim porazom za čitavu sezonu!!!

  Niti jedan od tri dvoboja sa njima mi nismo dobili. U dva okršaja u rupi bilo smo znatno lošiji, pogotovo u ovom poslednjem, i to će, za mene, ostati ogledalo Miroslava Đukića u njegovom drugom mandatu na našoj klupi. Na JNA, u decembarskom derbiju, konačno nam je, prvi put since 1995, suđen penal, ali nije dosuđen i ofsajd iz koga su ovi izjednačili. Bilo bi previše?!?

  Vojvodinu smo dobili samo jednom od tri puta, a sreća koja nam se osmjehnula u avgustu u Novom Sadu (Ostojić u ‘89. za 0:1), narugala nam se u decembru u Beogradu (Kojašević u ’86 za 1:1, uz sudijsku krađu u korist Crven...,pardon, Vojvodine). 29. aprila 2018. na “Karađorđu” poraženi smo sa 2:1 od nikad slabijih Novosađana, uz evro gol Marka Jankovića.

  Kada se ovome doda da je na JNA Napredak dva puta izborio remi, a da nas je u Kruševcu savladao; da smo izgubili u Nišu, da nas je kući tukao Voždovac, da nas je pokrao Zemun na JNA,... teško da je uz najvećeg rivala koji prosto ne gubi, moglo da bude drugačije i bolje nego što jeste.



Još korak do trećeg uzastopnog kupa

  Priču o ovogodišnjem kupu, počeću od kraja i tu je i završiti. Ne bez razloga. Naime, druga utakmica polufinala ovog takmičenja sa Čukaričkim, za mene lično je nešto najemotivnije i najupečatljivije iz ove sezone, mada je recimo svaki trijumf u Evropi objektivno imao daleko veći rezultatski i finansijski značaj.

  Dakle, nakon nesrećnog i nespretnog poraza na Brdu (2:4), došao je i dan revanša, 9.5. 2018. godine. Na tribinama neočekivanih 15 000 ljudi uz odličnu atmosferu i pritisak na koji gosti jednostavno nisu navikli. Pantić promašuje penal u 20 i nekom, i do 60 i nekog traje opsada gola gostiju, bez rezultata.

  I onda, Antonov odličnim udarcem za 1-0! Dobro je, ima vremena za drugi. Ima, ali promašujemo, lopta neće u gol. Odlični Ivanović pokušava, a nešto kasnije Sale Ilić u ‘86. prmašuje zicer “a la Real na JNA” Nema onog među nama ko tad nije pomislio da je sve gotovo, i da ćemo ostati bez ijednog trofeja ove godine, pogotovo imajući u vidu koliko su se gosti prevrtali po terenu i ko ih sa klupe tome podučava.

  Međutim, pravda je ipak zadovoljena. Nakon odličnog udarca glavom Markovića, njihov golman vadi loptu bukvalno iz mreže, i ona uz dosta sreće dolazi do Jovanovića koji je iz drugog pokušaja ubacuje u srce peterca. Na nju natrčava niko drugi nego Saša Ilić, i ovoga puta je ubacuje u mrežu Za delirijum na stadionu, za ideanih 2:0, za spas sezone, koji će, iskreno se nadam, biti verifikovan osvajanjem trofeja u Surdulici (ili negdje drugo?) 23 maja 2018. godine.



Zaključak

  Posle svega, nameće se zaključak da zasluge zbog evropskog zimovanja i nadamo se osvojenog kupa, ali i krivica zbog izgubljene titule mogu da se podijele između trenera, igrača i uprave. Đukić je kriv što mu ekipa u najvećem broju domaćih utakmica nije bila psihofizički spremna, i što je kao takva titulu praktično izgubila već posle decembarskog derbija. Ono što je najuočljivije, a takođe ide na Đukićevu dušu, je da je „hemija“ u ekipi izuzetno loša. I na terenu se vidi „ko koga gotivi, a ko sa kim ne priča“, što je nedopustivo.

  Zaslužan je najpoznatiji stanovnik „j*****g“ Štitara za briljantan prolaz u grupnu, a zatim i eliminacionu fazu LE, ali je apsolutno kriv za sramno izdanje u Plzenu.

  Uprava je zaslužna za dovođenje Stojkovića, Pantića, pa onda i Miletića, Zdjelara, donekle Tošića i Ožegovića... To su, uz Tavambu, igrači koji su, kad se sve sabere i oduzme, pružili najviše ove sezone. U zimskoj pauzi doveden je i najbolji igrač domaće lige, Đorđe Ivanović iz Spartaka, koji nakon početnog perioda adaptacije i „traženja“, pokazuje da zna fudbal. Uz grobarski pedigre, to bi moglo da ga promoviše u jednpg od glavnih protagonista naredne sezone.

  Da li je dovođenje Đukića na klupu dobar ili loš potez? Pod kojim i uslovima je to učinjeno? Prosudite sami. Prvenstvena tabela govori jedno, Liga Evrope i kup drugo, a lični utisak svakog od nas je nešto sasvim treće. Možda nam svima zajedno odgovor daju dani neposredno nakon okončanja sezone.

  Potpuni promašaj predstavlja dovođenje Sume, koji, iako strijelac u Grčkoj, Mađarskoj i sa 11 metara na derbiju, apsolutno nije opravdao uloženi novac. Jedina pozitivna stvar osim pobrojanih golova, jeste spremnost da se fizički razračuna sa fudbalerima domaćina na stadionu „Rajko Mitić“, naročito ako se ima u vidu da tu spremnost nije pokazao više niko od igrača Partizana.

  Najveće razočarenje osim Sume je Marko Janković. Nesporno raskošnog talenta i široke lepeze tehničkih mogućnosti, kako je sezona odmicala, dozvolio je da u prvi plan izbiju njegove slabosti, naročito na planu odnosa prema igri i publici. Ukoliko prvih par poteza ne odigra kako je zamislio, svoj fokus prebacuje na gestikulacije, priču, prebacivanja saigračima, itd. Čini se da je došlo do uzajamnog zasićenja, pa bi bilo vrlo korisno da potraži i pronađe drugu sredinu.

  Ne bi bilo fer da se kao iznenađenja u pozitivnom smislu ne istaknu Danilo Pantić i Leandre Tavamba. Prvi je dao značajan doprinos dobrim rezultatima u Evropi, i što je još važnije, „sredio je glavu“ u odnosu na prvi mandat koga se svi ne baš sa radošću prisjećamo. Tavamba je sa druge strane, golgeterski potpuno eksplodirao u LE, i iz Partizana dobio poziv da nastupi za selekciju Kameruna.

  Ono što je pozitivno, svakako je uvođenje u „roster“ nekoliko mladih igrača koji bi mogli da predstavljaju takmičarsku (i finansijsku) okosnicu kluba u narednom periodu: Svetozar Marković, Armin Đerlek i Đorđe Jovanović. Uz Jurija Vakulka koji tek treba da dobije pravu šansu i pokaže da ga Ševčenko nije uzalud hvalio, i Luku Cucina koji se oporavlja od povrede, eto temelja za buduće uspjehe.



Autor: Mirko Vuković

Fotografije: Goran Jovanović

May 10, 2018

Finale koje je vredelo čekati


    Sezona 1988/89 za navijače Partizana bila je obojena upravo crno-belim bojama. Red tuge i katastrofe, red radosti i euforije. Od sjaja do očaja, kao toliko mnogo puta u istoriji našeg kluba. Počelo je kako se samo poželeti može – trijumfi u šampionatu nad Dinamom i Sarajevom, osvojen bod u Splitu, dve pobede u Kupu UEFA nad Slavijom iz Sofije sa po 5-0. Nažalost, trvenja u klubu, odnosno rat dve struje (Zečević vs Lončar) kao jednu od prvih žrtava odneo je trenera prvog tima Fahrudina Jusufija, s kojim je Partizan još u proleće prethodne sezone (1987/88) počeo da liči na nemačku ekipu koja je mlela sve pred sobom. Čudna događanja u poslednjem kolu 1987/88, vezana za gostovanje C.zvezde (ma je li moguće?) u Nikšiću učinila su da ostanemo bez šampionske titule. I taman kad se „parni valjak“ zahuktao u novoj sezoni, počeli su problemi. Remi protiv Osijeka , zahvaljujući idiotskom pravilu smišljenom u glavi Miljana Miljanića da se posle remija izvode penali, značio je jednako kao poraz a time i oproštaj Jusufija od klupe Partizana. Već tada je bilo jasno da u takvoj klupskoj atmosferi, uprkos odličnom timu, nemamo šta da tražimo u šampionatu. 


Do kraja jesenje polusezone, sada pod vođstvom Moce Vukotića, izgubili smo još pregršt bodova, a poslednji odsjaj velikog Partizana viđen je u Kupu UEFA protiv Rome, kada je naš tim savladao rimsku „vučicu“ sa 4-2. Požar na tribinama, upaljač koji je sa juga sleteo na Đaninija, tačnije njegovu lobanju, kao i anemična igra i poraz u revanšu, u utakmici za kojom se i posle tri decenije vuku repovi, samo su dodali so na rane. Bilo je jasno da je Kup Jugoslavije jedina šansa da Partizan spasi sezonu. Da, to je ono takmičenje u kojem Partizan pune 32 godine nije stigao do trofeja.

   Viša sila (čitaj: služenje vojnog roka) učinila je da sve ove događaje i utakmice pratim iz daleka, upijajući sve one sportske izveštaje u onim malobrojnim novinama koje su se mogle kupiti u vojničkoj kantini. Tri pobede u prve dve runde, prvo u šesnaestini finala protiv Lovćena (1-0 za Partizan, Vladislav Đukić) i pa u osmini finala protiv najboljeg crnogorskog kluba (Partizan - Budućnost 3-0, Sredojević, Milojević, Milonja Đukić; Budućnost – Partizan 1-2, Batrović, Šćepović), bile su nešto što se podrazumevalo za klub renomea Partizana. Ipak, nije bilo malo slučajeva kada su upravo „male“ ekipe izbacivale Partizan iz najmasovnijeg takmičenja. Zagreb, Proleter, Iskra, Radnički iz Kragujevca...

   Setimo se: od kako je Partizan poslednji put osvojio nacionalni kup, samo je još tri puta do proleća 1989. igrao u finalu, a poslednji put 1979, kada je Rijeka osvojila trofej u dve utakmice, u najslabijoj sezoni u istoriji Partizana, kada su se “crno-beli” u poslednjem kolu spasli ispadanja iz lige! U te 32 godine, Kup Maršala Tita su osvajali I klubovi poput Vardara, OFK Beograda, banjalučkog Borca, Velež i Rijeka su se po dva puta upisali u osvajače, a Hajduk, Zvezda i Dinamo su do tada imali osvojenih osam, jedanaest i sedam “najdražih trofeja”.

   Žreb je u četvrtfinalu Partizanu dodelio Crvenu zvezdu. Od dva beogradska velikana, ne zna se koji je bio gori te sezone. Na tabeli Prve savezne lige, Partizan i Zvezda su zauzimali mesta koja su u redovnim okolnostima pripadala ekipama poput Osijeka ili Čelika – sredina ili donji deo tabele. A sada je bilo jasno da će se jedan od „večitih rivala“ oprostiti i od Kupa Jugoslavije. U prvom meču, koji je padao u vreme Dana Republike, Partizan je slavio sa 2-1, golovima Vladislava Đukića i Vokrija. Utešni gol Bursaća davao je priliku našim komšijama da i sa minimalnom pobedom prođu u polufinale. U revanšu, igranom skoro mesec dana kasnije, Zvezda je povela golom Stošića i sve

je slutilo na to da će Partizan i na trećem frontu ostati kratkih rukava. Sećam se da sam razočaran otišao na večeru u vojnički restoran, ne očekujući ništa i želeći samo da uz grke zalogaje splačina koje su to veče bile na meniju, što pre zaboravim tu utakmicu, kad me je, pri povratku sačekao drugar iz mlađe klase, Beograđanin, urličući: „PAVLEEEEEE, PROŠLI SMOOO DALJEEEE! VOKRIIII!!!“

Gol Vladislava Đukića u prvom meču protiv C.zvezde

   To četvrtfinale ne samo da je Partizanu donelo prolaz u polufinale, već mu je znatno olakšalo izbor narednih rivala. Naime, dva krupna iznenađenja su se desila u ovoj fazi. Mačva je eliminisala zagrebački Dinamo, a Rudar iz Ljubije Vojvodinu, koja je te sezone postala šampion, pa su uz ta dva drugoligaša u polufinalu ostali još Partizan i Velež.

   Žreb je spojio Partizan i Mačvu, za koju je tada nastupao sadašnji trener Partizana, Miroslav Đukić. Dva gola Slađana Šćepovića bila su dovoljna da preokrenu prednost gostiju stečenu sa penala, a u revanšu u Šapcu, posle penala za Partizan koji je promašio Dragoljub Brnović, drhtali smo do kraja, jer je jedan gol Mačve mogao da odvede tu ekipu u finale. Ipak, konačnih 0-0 donelo je Partizanu priliku da posle 32 godine prigrli trofej Kupa Jugoslavije. A taman se sve lepo skockalo i autoru ovih redova, da oduži dug domovini i konačno razduži vojnu opremu polovinom marta, te da se mentalno spremi za finale. 

Drugi meč polufinala, Mačva - Partizan, Miroslav Đukić kao kapiten Mačve

   U finalu je „crno-bele“ čekao mostarski Velež, koji je samo tri sezone ranije u sred Beograda penalima eliminisao Partizan iz istog takmičenja. I ne samo to, u toj deceniji Velež je dva puta osvajao kup, u sezonama 1980/81 (Velež – Željezničar 3-2) i 1985/86 (Velež – Dinamo 3-1). 


   Međutim, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti – očajnu sezonu Partizana, tek završenu borbu za prevlast u klupskom rukovodstvu, renome Veleža, promenljivost Partizanove forme...atmosfera pobede i istorijskog uspeha se osećala na ulicama grada od jutra. Apsolutno svi navijači Partizana imali su osećaj da je upravo taj 10.maj 1989. dan kada će jedna generacija Partizana ući u istoriju i najzad osvojiti Kup Jugoslavije, po peti put, a prvi put posle 1957.godine i epskog finala protiv beogradskog Radničkog. Ali ni oni najoptimističniji nisu očekivali takvu rapsodiju u finalu, kakva je usledila nešto kasnije.

   Na Stadionu JNA bilo je oko 35.000 gledalaca, uz krcatu južnu tribinu i atmosferu kakva godinama nije viđena. Ogromni barjaci, dimne bombe, hiljade malih zastavica PFC...I na severu je bilo par hiljada navijača Veleža, čije je prisustvo upotpunilo značaj finala. A na terenu, momci u crno-belim dresovima, predvođeni legendarnim Mocom Vukotićem sa klupe, kao da su rešili da svu frustraciju svih dotadašnjih generacija Partizana od 1957. pa sve do tog dana, iskale na protivnicima iz Mostara. Na semaforu su se pojavila prezimena prvih jedanaest - Omerović, Sredojević, Miodrag Bajović, Vermezović, Petrić, Spasić, Dragoljub Brnović, Milojević, Šćepović, Vokri i Vučićević. Dva sata kasnije, uz Župića i Batrovića koji su ušli sa klupe, ovi momci su se upisali u istoriju kluba.

   Već do poluvremena bilo je 2-0, golovima Nebojše Vučićevića (prvi sa penala). Posle trinaest minuta u drugom delu već je bilo 5-0, golovima Milojevića, Vokrija i Vermezovića! Partizanovi igrači su leteli po terenu, učinili su da se raspadnu sve linije Veležove ekipe, Brnović je harao po levoj strani, Milojević po desnoj, Vučićević je igrao utakmicu života, pa je bilo samo pitanje ko će se upisati u strelce. Velež smanjuje na 5-1 da bi Zoran Batrović sa klupe ušao u igru i na kraju postavio konačnih 6-1, što je značilo peti osvojeni Kup Jugoslavije za Partizan, prekid posta od 32 godine i treći najubedljiviji rezultat u finalu do tada! 
   
Vokri postiže gol u finalu protiv Veleža

   Prugasti Adidas dresovi su završili u rukama egzaltiranih navijača, pa je pehar predat igračima Partizana obučenim u YASSA opremu, namenjenu mlađim kategorijama. Jedna sumorna sezona ipak je završena na lep način. Iako smo početkom sezone potajno snivali snove o završnici Kupa UEFA, uvereni u kvalitet ekipe i Jusufijev model igre, realnost nam je donela turobne momente pa je ovakav trijumf u finalu bio nešto što je zalečilo sve rane.

   Finale Kupa Jugoslavije između Partizana i Veleža je po svom kvalitetu apsolutno među prva tri finala u višedecenijskoj istoriji ovog takmičenja, koje je u tom formatu trajalo sve do proleća 1991. I u novijoj istoriji Partizana, ova utakmica zaslužuje da se nađe među najboljih deset utakmica, i po kvalitetu, i po atmosferi i po broju golova.


   Skoro tri decenije su protekle od te legendarne utakmice. Mnogo toga se desilo u životu svakog od nas. Novi događaji smenjuju stare, zaboravio sam sigurno nečije ime, lik, fizionomiju. Ali i danas se savršeno sećam šta sam na sebi imao tog 10.maja 1989, kojim putem sam došao na stadion, kako je izgledala ulaznica, kako su pali golovi, odakle sam gledao meč. Za svakog od nas, prisutnih na Topčiderskom brdu tog popodneva, ta utakmica je značila više od puke pobede i osvojenog trofeja. Bio je to pravi praznik, u najčistijem značenju te reči. A praznici i svečani dani se nikad ne zaboravljaju.


May 6, 2018

Klub poznatih partizanovaca - Slobodan Aligrudić (1971)

 
  Još jedno od velikih glumačkih imena sa naših prostora koje je svim srcem bilo uz Partizan je i Slobodan Aligrudić koji se proslavio ulogama na sceni Ateljea 212 ali i u brojnim filmovima i TV serijama. U redovnoj rubrici Partizanovog vesnika „Klub poznatih Partizanovaca“ 1971. godine i Aligrudić je dobio prostor. Malo je onih kojima je poznato da je čuveni glumac igrao fudbal u mlađim kategorijama Partizana. Slobodan Aligrudić preminuo je 1985. u 50. godini života. Njegov mural u realizaciji GTR i Grupe JNA krasi ugao ulice Strahinjića Bana.


  Klub poznatih partizanovaca: Slobodan Aligrudić ("Partizanov vesnik" broj 173, 25.5.1971, autor M. Blečić)



  Još sam član Partizana!!! 

 
  Slobodan Aligrudić je jedan od najcenjenijih glumaca srednje generacije. Njegove uloge na velikom i malom ekranu dugo se pamte. A još više njegova briljantna ostvarenja na pozorišnoj sceni, naročito na sceni Ateljea 212. Ali, pored svoje umetnosti, Slobodan Aligrudić ima još jednu veliku strast – Partizan.

  Došao sam u Beograd iz provincije – kaže Aligrudić. U velikom gradu za mene sve je bilo iznenađenje, pa i fudbal na velikom stadionu. Iz dečije radoznalosti išao sam na utakmice. U Partizanu su tada igrali naši najpoznatiji asovi i razumljivo je što sam im poklonio svoje simpatije. Nešto kasnije sam i sam počeo da igram fudbal, najpre u podmlatku Partizana, a zatim i u mladom timu. To je bilo 1949. godine. Na žalost, moja karijera je bila kratka. Ipak, nikada se nisam ispisao iz kluba pa prema tome ja sam još uvek član Partizana. Zato, ako se klub nađe u nekoj krizi težoj od ove, tu sam da pomognem.

  - Šta mislite, kao bivši igrač i revnosni posmatrač Partizanove igre, zašto „crno-beli“ već godinama nisu šampioni?

 - Oko fudbala u Beogradu, ljudi izvan fudbala su stvorili nekakvu klimu i atmosferu koja je veštačka, ali nije bez uticaja. Ti ljudi nisu za Partizan, oni su za druge klubove, naročito za jedan veliki beogradski klub. To smeta Partizanu, naravno, ali to nisu teškoće od presudnog značaja. Boljom organizacijom, mudrijom politikom, Partizan bi opet mogao biti ono što je bio.

  - Šta biste učinili da ste - Gojko Zec?

- Da sam na mestu jednog fudbalskog trenera, ne bih ništa drugo mogao učiniti sem ono što čini Gojko Zec. Ali, osim stručnosti i entuzijazma i druge okolnosti čine da jedan tim uspe ili ne uspe. Da bi bio vrhunsku, jedan tim mora da ima svoj koren i oslonac u masi, da bude izraz jedne konkretne socijalne strukture. Nekada je upravo to išlo na ruku Partizanu da bude veliki, a sada – ništa od toga. Međutim, partizan ima izvanrednu igračku tradiciju, godinama je svoj kvalitet crpeo iz sopstvenih redova i to je put kojim treba i dalje da ide da bi pobedio prepreke izvan Partizana. Nadajmo se da će u tome i uspeti.


  
   Priredio: Igor Todorović