Mar 28, 2018

La Linea 1981 - hrabro protiv velikih

  Kada se pomene La Linea, prvo nam na um pada nezaboravni i kultni italijanski crtani film. Ipak, pomni poznavaoci fudbala sećaju se renomiranog fudbalskog turnira koji se preko trideset godina, od 1970, održavao u istoimenom gradiću u Andaluziji, u blizini špansko - gibraltarske granice.

  Već ste na ovom blogu mogli da čitate o istorijatu Partizanovih učešća na raznim turnirima, kao što su na primer turniri u Mostaru, Rijeci i tadašnjem Titogradu, Splitu (Trofej Marjan), ali i na prestižnim međunarodnim turnirima, kao što je bio meksički Pentagonal. Svi ovi turniri nisu od velikog značaja kada se priča o istoriji kluba i osvojenim trofejima, ali ipak svedoče o ugledu našeg kluba, koji je bio redovan i drag gost na tim turnirima, ukrštajući koplja sa sebi ravnima ili čak i boljima - od suparnika sa domaćih terena, pa do evropskih giganata. Zato smatramo da je potrebno, s vremena na vreme osvetliti i taj delić istorije i podsetiti se na njega.



  U ovom tekstu se bavimo učešćem našeg kluba na turniru u La Linei u leto 1981. godine, ili kako se zvanično zvao, Trofeo La Linea de la Concepcion. Osim španskih ekipa, koje su najčešće i osvajale ovaj turnir (Real, Barselona, Valensija, Atletiko Madrid, Betis, Espanjol, Valjadolid, Malaga...), ovaj trofej su u svoje trofejne sale smestili i klubovi iz ostatka Evrope - Birmingem, Dukla, Aston Vila, Hajduk, Lacio... Od klubova iz bivše SFRJ, pre Partizana su učestvovali Sarajevo i Hajduk, a godinu dana posle Partizana i Vojvodina.


  Osim Partizana, te 1981. godine su učestvovali i Real Madrid, Sporting Hihon i engleski Lids Junajted. Sve su to klubovi sa kojima je Partizan pre, ali i posle te 1981, imao bogatu istoriju međusobnih susreta. Od četiri učesnika turnira, čak tri (Partizan, Real i Lids) su u nekom periodu igrala u finalu Kupa šampiona ili ga osvajali (Real)!

  Sezonu ranije, Partizan je završio na osmom mestu jugoslovenske Prve savezne lige, i polako izlazio iz velike krize. Engleski Lids je prethodnu sezonu u tadašnjoj Prvoj diviziji završio kao deveti na tabeli, dok je Real Madrid bio vicešampion Španije, ali i Evrope. Samo par meseci pre ovog turnira, Real je izgubio finale Kupa evropskih šampiona od Liverpula. Sporting Hihon je u prethodnoj sezoni zauzeo deveto mesto na tabeli španske lige. Sve u svemu, veoma jak turnir.

  U prvom meču, Partizan je igrao protiv Reala, kojeg je tada trenirao Vujadin Boškov, a očekivanja u taboru "crno-belih" čitaocima "Sporta" je preneo Momčilo Vukotić, koji je inače bio ne samo kapiten Partizana, već i izveštač "Sporta" sa ovog turnira:

- Finalista Kupa šampiona je sigurno favorit, ali naš tim je tradicionalno uvek dobro igrao na ovakvim turnirima, gde je često bio gost. Nadamo se da će tako biti i sutra uveče. O šansama je teško govoriti, pogotovo što ne znamo koliko je tim, koji vodi Vujadin Boškov, u ovom trenutku spreman, s obzirom da je u Španiji pauza između dva prvenstva.

  I, Partizan je zaista dobro odigrao protiv Reala, vicešampiona Evrope. Meč je odigran 7. avgusta i završen je pobedom Reala od 3-2 (1-1) a pobedonosni gol Real je postigao u finišu, u 87. minutu, preko Nemca Štilikea. Partizan je poveo, golom Vukotića u 21. minutu, a izjednačio je Santiljana u 29. Isidoro je u 49. minutu doneo prednost Madriđanima a već u sledećem napadu Partizan je golom Đelmaša izjednačio na 2-2. Već pomenutim pogotkom u finišu, Uli Štilike je doneo pobedu Realu.

  Partizan je nastupio u sastavu: Stojić, Klinčarski, Rojević (Radović), Lilić (Trifunović), Stojković, Kaličanin, Đelmaš, Vukotić, Živković, Smajić i Varga.

  A koliko je bio jak tim Reala, govori i sastav, u kojem su se te noći našli Migel Angel, Štilike, Del Boske, Kamačo, Santiljana, Huanito...


  I pored poraza, Partizan je ostavio odličan utisak, jer izgubiti od vicešampiona Evrope i Španije sa 3-2 u samom finišu, nije mala stvar. U drugom meču, Lids je, takođe sa 3-2, savladao Sporting iz Hihona, pa su se tako znali parovi finala i utakmice za treće mesto - Real - Lids u meču za pobednika, a Partizan - Sporting Hihon za treće mesto.

  Dva dana kasnije, Partizan je izašao na megdan Hihonu u nešto izmenjenom sastavu: Ivančević, Radović, Rojević (Vermezović), Lilić, Stojković, Kaličanin, Đelmaš, Klinčarski (Mance), Živković Trifunović i Varga (Smajić).

  Partizan je opet pružio odličnu igru i ovog puta je pobedio, sa 3-2 (1-1). Naš tim je poveo golom Živkovića u 31. minutu, Andres je u 40. izjednačio na 1-1, da bi Pedro u 62. minutu doneo prednost Sportingu iz Hihona. Dragi Kaličanin donosi izjednačenje sa penala u 74. minutu, da bi Zvonko Živković, najbolji pojedinac utakmice, golom u 80. minutu osigurao Partizanu pobedu i treće mesto na turniru. Zvonko Živković je ujedno i bio najbolji pojedinac meča.





  U finalnom meču, Real je savladao Lids Junajted sa 3-0 i tako osvojio Trofej La Linea te 1981. godine. Nastup Partizana na ovom turniru biranim rečima je opisao tadašnji trener Reala, Vujadin Boškov:

- Partizan je ostavio odličan utisak. Igrao je tehnički doterano, moderno, dopadljivo za oko. Iskreno, protiv Reala je izgubio slučajno i nesrećno. Mislim da je ekipa premlada da bi osvojila ovaj turnir, i da je zato u finišu poklekla.

  Turnir u La Linei je drugi po jačini u Španiji. Time je uspeh Partizana veći. U timu Partizana najviše mi se svideo Zvonko Živković, to je fudbaler kojeg bi poželeo svaki evropski tim. 

  Nažalost, osim slike preuzete iz španske štampe, nemamo nijednu adekvatnu fotografiju sa ovog turnira. Nadamo se da smo bar kroz naš tekst i tadašnje izveštaje, uspeli da vam dočaramo snagu i značaj Trofeja La Linea iz daleke 1981. godine, kao i na dostojanstven i sasvim solidan nastup Partizana. 



Priredili: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović




  
 
 

Mar 18, 2018

Klub poznatih partizanovaca (1971) - Branislav Petrović

  Nastavljamo da vas podsećamo na poznate navijače Partizana, prelistavajući stare brojeve "Partizanovog vesnika". Ovog puta, red je došao na istaknutog srpskog pesnika Branislava Branu Petrovića (1937-2002), čiji je kraći intervju objavljen u našem klupskom časopisu, 1971. godine. Podsetimo se da mural sa likom Brane Petrovića već godinama stoji u ulici Rige od Fere, i to nije slučajno - upravo je ime ove ulice našlo svoje mesto u jednoj od Petrovićevih zbirki pesama.


Klub poznatih partizanovaca: Branislav Petrović
("Partizanov vesnik"broj 171, 20.4.1971, autor M. Blečić)

  
  Branislav Petrović, ovogodišnji dobitnik nagrade "Isidora Sekulić", verovatno je najznačajnija pesnička pojava u srpskoj poeziji posle Branka Miljkovića. On za sebe kaže da je estradni pesnik, filosof i humorista. I svakako je u pravu, jer njegova poezija je začinjena podjednako i humorom i filozofijom. Do sada je objavio tri knjige pesama: "Moć govora", "Gradilište" i "O, prokleta da si, ulico Rige od Fere". 

  Pored ovogodišnje nagrade, dobio je još nekoliko značajnih priznanja za svoju poeziju. Ali, Branislav Petrović nije samo poznati pesnik, već i poznati - Partizanovac. 

  - Od kada navijate za Partizan?

  - Mene kao pesnika i bivšeg fudbalskog "asa" (reprezentacija VII/2 čačanske gimnazije) interesuju naši sportski narodi i naše sportske narodnosti. Nikada naši sportski narodi i naše fudbalske narodnosti nisu bili uzbuđeni kao onog legendarnog dana kada nas je Vladica Kovačević, legendarni Poslovođa, sa još legendarnijim drugovima, predvodio protiv Reala u borbi za najboljeg u Evropi. I ja lično volim što smo tu utakmicu izgubili, jer kao filozof pristalica sam one maksime: ko gubi- dobija.  Ali, moja ljubav prema Partizanu starija je od tog istorijskog dana. Još sam šutirao krpenjaču kada sam čuo za velemajstora Stjepana Bobeka. 


  - Zašto kao istinski pesnik navijate baš za Partizan?

  - U igri Partizana oduvek je bilo nečeg pesničkog. Slavnog Mančestera baca na kolena, Crvenoj zvezdi daju sedam golova slatkih kao šećer, da bi od mojih dragih Šumadinaca (Kragujevčana) usred Beograda primili četiri gola kao četiri Fiata 1300. Tako je i u poeziji: ja nikada ne znam šta će da ispadne - genijalna pesma ili glupost. To pesničko i boemsko u igri Partizana učinilo je da među njegovim pristalicama budu i takvi metafizičari kao Duško Radović i Ilija Popovski, takvi himoristi kao filozof Dr Ljuba Tadić, takvi intelektualci i geolozi kao Brana Crnčević i Svetozar Vukmanović, takvi dečki kao što je književnik Zvonko Majdak, takvi empiričari kao Vera Čukić, a teško je pretpostaviti da i Veljko Vlahović ne navija za Partizan. Što se tiče našeg barda Ljubiše Jovanovića i "nacionalnog" Mije Aleksića, potpuno je normalno što navijaju za Partizan.

  - Šta ovog proleća nedostaje Partizanu?

  - Bez Ćurkovića, jednog od najboljih golmana sveta, i Katića, strele u kopačkama, Partizanu je zaista teško. Ali ja se uzdam u Damjanovića, Đorđevića, Paunovića, Budišića, Radakovića, đetića Vukotića i Zeca, koga bih zamolio da od Živaljevića stvori evropskog asa. Što se mene tiče, uvek sam spreman da obujem kopačke i pomognem svom timu na trnovitom putu do titule šampiona sveta. 

 

Razgovor vodio: M. Blečić

Priredili za blog: Igor Todorović i Aleksandar Pavlović
 


Mar 3, 2018

Od ćoška na jugu do navijačkog kopa

  Svaki klub ima svoje vatrene navijače i tribinu gde se oni okupljaju, a decenijama unazad na Partizanovom stadionu to je južna tribina. Manje je poznato kada je došlo do toga da se najvatreniji navijači Partizana grupišu baš na toj strani stadiona.

  Pričati o tome, a ne uzeti u obzir razvoj navijačke subkulture, jednostavno je nemoguće. Jer, navijački pokret, u smislu organizacije, prve ozbiljnije obrise na ovim prostorima dobija tek krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Tada kreće masovnija pojava zastava na stadionima, a kasnije i ostalih rekvizita. Naravno, to ne znači da pre pojave prvih organizovanih navijača nije bilo vatrenih pristalica Partizana, kao i ostalih klubova (primeri legedarnih navijača - Valjevca, Voje Pančevca i mnogih drugih). Ali, nije postojalo određeno mesto na stadionu na kojem bi se većina vatrenih navijača okupljala. Do druge polovine šezdesetih, na osnovu slika iz tog vremena, ni po jednom detalju ne može se utvrditi koja je to tribina na kojoj se okupljaju najvatreniji partizanovci. Severna i južna tribina bile su podjednako ispunjene navijačima, zastave su tek počele da se pojavljuju, i bile su raspoređene po svim tribinama.

  Tako su, na primer, prilikom proslave šeste titule prvaka, u junu 1965, na utakmici Partizan - Sutjeska 3-2, crno-bele zastave bile najgušće raspoređene na zapadu. Pripisali bismo to slučaju i nepostojanju strogo navijačke tribine, a ne nekakvom tadašnjem izboru zapada kao dominantnom mestu okupljanja navijača Partizana.


  U jesen 1966, na derbiju Partizan - C. zvezda 1-1, kao potvrdu tog, još nedefinisanog određenja strana za najvernije navijače, imamo sliku na kojoj se na južnoj tribini, jedne pored drugih, vijore crno-bele zastave partizanovaca i crveno-bele zastave zvezdaša. Ako uveličate ovu sliku, lako ćete uočiti taj detalj - na ulazu se nalazi grupa Partizanovih navijača, okupljena oko crno-bele zastave, a na vrhu tribine, ukoso od njih prema istoku, vidimo grupicu Zvezdinih navijača, sa primetno svetlijom nijansom zastave. Nema nikakve sumnje da se radi o navijačima i jednog i drugog kluba koji su izmešani na jednoj istoj tribini.

 





  Ali, već od tog perioda kreće lagano diferenciranje, tačnije, grupisanje Partizanovih navijača na južnoj tribini. Protiv Radničkog, iste jeseni, kao i protiv Čelika, južna tribina se vizuelno počinje razlikovati od ostatka stadiona, po zastupljenosti zastava, ali i po dimnim bombama, kojima su vatreni navijači Partizana proslavili pobedu protiv Čelika.






  U sezoni 1967/68 jug se neformalno etablirao kao tribina najvernijih navijača Partizana, što se vidi i po prozorima sa utakmice Partizan - OFK Beograd 2-0, od 3. septembra 1967. Isto se dešava i na utakmici Partizan - Proleter 5-2, 10.12.1967. Tom prilikom, na utakmici protiv Proletera, nastala je i slika koja je novinarima "Partizanovog vesnika" poslužila kao inspiracija za tekst u kojem se, po prvi put, piše o tim momcima sa južne tribine, pod naslovom "Ćoše juga".





  Na "večitom derbiju" odigranom 22.10.1967. na stadionu naših komšija (iako je bio formalni domaćin), Partizan je savladao Zvezdu sa 1-0 a upravo su na jugu bile grupisane najvatrenije pristalice Partizana...



  Naredni derbi ova dva rivala, odigran u maju 1968. donosi i definitivnu podelu, o kojoj piše "Partizanov vesnik" od 14. maja 1968. Ustvari, bilo je to samo formalizovanje činjenice da su se navijači Partizana, oni najvatreniji, već par sezona ranije počeli sastajati i navijati sa južne tribine. Od tog derbija, podela na jug i sever je definitivna, i iako su i kasnije bili (istina - retko) viđani prizori da grupice Partizanovih navijača na severu proslavljaju gol protiv Zvezde (mart 1974, Stadion JNA), ova podela je ostala do današnjih dana.



 - Marakana piše novu tradiciju Partizanove i Zvezdine magične moći na fudbalske vernike. Nisu se dogovarali, nije nigde to zvanično saopšteno ili objavljeno, "tifozi" su podelili stadion: crveno-bele zastave zaposele su severnu tribinu, a crno-bele južnu. Veličanstvena atmosfera razvijenih barjaka uz obaveznu pratnju instrumenata koji su u ovakvim prilikama nedovoljno glasni da bi nadjačali veliku želju iz grla navijačkih.
  
  Sezonu 1967/68 možemo time smatrati za period kada je i definitivno ustoličen "Partizanov jug". 






Priredili:  Igor Todorović i Aleksandar Pavlović