Dec 15, 2017

Sva naša evropska proleća


  Pobedom protiv švajcarskog Jang Bojsa od 2-1, Partizan je po šesti put izborio "proleće u Evropi" I polovinom februara u šesnaestini finala odmeriće snage sa češkom Viktorijom Plzen. Ta kovanica – “evropsko proleće”, koja otkriva da se klub plasirao u prolećnu, nokaut fazu evropskih fudbalskih takmičenja pod organizacijom UEFA, i dosadašnja Partizanova "evropska proleća", biće ovog puta predmet analize. Takođe, isti uspeh je ostvario i naš "večiti rival", ali tek u poslednjem kolu. Osvrnućemo se na to kako su mediji propratili ove uspehe dva najbolja srpska kluba.


Foto - Goran Jovanović


  Istorija evropskog fudbala ne može se pisati bez Partizana. Partizan je, uz lisabonski Sporting, klub koji je odigrao prvu utakmicu u istoriji Kupa evropskih šampiona, današnje Lige šampiona. Tog 4. septembra 1955. lisabonski "lavovi" i beogradski "parni valjak" su imali čast da započnu nešto što ni sami nisu slutili da će postati - najprestižnije klupsko takmičenje na svetu. Partizan je eliminisao Sporting (3-3 u Lisabonu, 5-2 u Beogradu), pa je u četvtfinalu usledio dvomeč protiv madridskog Reala. U Madridu čak 4-0 za Real, ali tek pošto je sudija umešao prste, dok je 29. januara 1956. odigran revanš na zavejanom terenu Stadiona JNA i uz prepune tribine, a Partizan je bio nadomak velikog uspeha. Na kraju, "samo" 3-0 za Partizan, a ova utakmica, iako je i kalendarski i klimatski igrana u zimskom godišnjem dobu, po fudbalskoj terminologiji može se svrstati u proleće. Bilo je to prvo Partizanovo proleće u Evropi.

 
Partizan - Real 3-0, 29.1.1956. Foto - magazin Real Madrid

  Na sledeće prezimljavanje u Evropi čekalo se osam godina, da do prvog tima sazri generacija "Partizanovih beba". U sezoni 1963/64 Partizan je u Kupu šampiona elinisao kiparski Anortozis (3-0, 3-1) a zatim i Ženes Eš iz Luksemburga (1-2, 6-2). U četvrtfinalu Partizan je naleteo na slavni Inter i bio eliminisan (0-2 u Beogradu, 1-2 u Milanu). Ove dve utakmice igrane su krajem februara i u martu, bilo je to drugo proleće Partizana u Evropi, a Inter je te sezone osvojio svoj prvi Kup šampiona. Istorija će se ponoviti donekle i u sezoni 1990/91, kada je Partizan bio eliminisam takođe od Intera, ali u Kupu UEFA, a Inter je te sezone osvojio ovaj evropski trofej. 

Partizan na San Siru, 4. mart 1964.

  Dve sezone kasnije - treće proleće u Evropi i najslavnija sezona Partizana u evropskom fudbalu. Sa istom generacijom koja je dve godine pre toga eliminisana od Intera, uz dodatnu selekciju, stigao je Partizan do finala Kupa šampiona, na tom putu eliminisao velikane kao što su Nant (2-0, 2-2), Verder (3-0, 0-1), Spartu (1-4, 5-0) i Mančester Junajted (2-0, 0-1), ali se u finalu isprečio opet Real Madrid, koji je savladao naš klub sa 2-1. Partizan je tako zastao na poslednjem stepeniku, na 35 minuta do zvanja prvaka Evrope! I danas ostaje žal za tom propuštenom prilikom, o čemu smo već pisali na ovom blogu. Partizan se tako upisao u istoriju i kao prvi istočnoevropski klub koji je zaigrao u finalu Kupa šampiona! Da ironija bude veća, od tri kluba iz istočne Evrope koja su igrala finale Kupa šampiona, Partizan je jedini od njih uspeo da postigne gol u finalu, pa i da povede, ali da na kraju jedini od ta tri tima ostane bez pehara! Steaua je 1985/86 pobedila Barselonu na penale posle 0-0, u svom drugom finalu 1988/89 Steaua je ubedljivo poražena od Milana sa 0-4, a C. zvezda je 1990/91 u Bariju posle taktike "ko pređe centar, da mu umre keva" izborila 0-0, penale i na kraju i trofej.  

Gol Vasovića u finalu protiv Reala, nedovoljan i za titulu prvaka Evrope

  Usledila je rasprodaja ekipe, a zatim i crna serija Partizana od 11 godina bez titule prvaka. Bilo je to i 11 godina bez takmičenja pod okriljem UEFA! A na četvrto evropsko proleće čekalo se pune 24 godine, sve do marta 1990! Ovog puta, to se desilo u Kupu pobednika kupova, koji više ne postoji. Partizan je u sezoni 1989/90 izborio prvo učešće u ovom takmičenju, jer nacionalni kup je pre toga osvojio 1957, kada ovo evropsko takmičenje nije ni postojalo! A u jesen 1989. "crno-beli" su prvo dočekali Seltik u Mostaru i pobedili 2-1, da bi u revanšu odigrali jednu od najneverovatnijih utakmica u istoriji. Porazom od Seltika 4-5 Partizan je zbog gola u gostima izborio plasman u narednu rundu, gde ga je čekao Groningen. Posle 3-4 u Holandiji i pobede u Beogradu od 3-1, usledilo je četvrtfinale protiv bukureštanskog Dinama. Gol Spasića i poraz od 2-1 u gostima davao je nadu za polufinale, ali je u revanšu Partizan opet morao (zbog nereda protiv Groningena) da kao domaćin igra 300 km od Beograda. Kome je pala na pamet sumanuta odluka da to bude u Podgorici, na tradicionalno najlošijem terenu u Jugoslaviji - sada nije ni važno. Partizan je prokockao jednu od najvećih prilika ikada, Dinamo je slavio i u revanšu sa 2-0, a tu sezonu ćemo pamtiti po Ivanu Golcu i njegovom rokerskom fudbalu sa puno golova, po domaćinstvima na evropskim utakmicama van Beograda, ali i po Florinu Radučoju, koji nas je kao as Dinama iz Bukurešta zavio u crno. Tog leta Radučoju će postati pravo otkrovenje na Svetskom prvenstvu u Italiji.
Partizan - Dinamo Bukurešt 0-2, 21. mart 1990.

  Peto, i do pre petnaestak dana, poslednje Partizanovo proleće, ostvareno je u sezoni 2004/05. Premijerni dvomeč protiv rumunskog Ocelula (0-0, 1-0) uz očajnu igru, nije obećavao mnogo. Ipak,  pod vođstvom Vladimira Vermezovića, ekipa je zaigrala sve sigurnije pa je posle Ocelula u kvalifikacijama, u prvoj rundi savladan upravo bukureštanski Dinamo, koji nas je eliminisao 1990. u Podgorici.  Posle 3-1 u Beogradu, u Bukureštu je bilo sigurnih 0-0, pa se Partizan plasirao u grupnu fazu Kupa UEFA. U konkurenciji grčkog Egalea (4-0), rimskog Lacija (2-2), engleskog Midlzbroa (0-3) i španskog Viljareala (1-1), uz jednostruki bod sistem, Partizan je zauzeo treće mesto u grupi i plasirao se u nokaut fazu na proleće! Za to je bila dovoljna jedna pobeda, ali sistemu takmičenja se u zube ne gleda, naročito kad ide na tvoju ruku. A na proleće, Partizan je posle snežnih 2-2 protiv Dnipra, uspeo sa igračem manje da pobedi u gostima sa 1-0, nezaboravnim golom Radovića, i tako sebi izbori dvomeč protiv moskovskog CSKA. Protiv ruske ekipe, 1-1 u Beogradu a u revanšu 0-2, uz sramno suđenje Italijana Papareste. Nije se moglo protiv moćnijeg, u svakom smislu. Na kraju, CSKA je i osvojio Kup UEFA a Partizanu je ostala uteha da je eliminisan od kasnijeg osvajača takmičenja. Nije bilo prvi put.

Radović daje gol Dnipru, proleće 2004/05, foto - partizan.rs

  Najbliže prezimljavanju u Evropi Partizan je bio pre dve sezone, kada je naš tim bukvalno jedan minut delio od plasmana dalje, ali je Augzburg u nadoknadi vremena postigao gol i rezultatom od 3-1 prošao dalje.

  Što nije uspelo tada, uspelo je ove sezone. Miroslav Đukić i njegova ekipa su prvo savladali Budućnost u kvalifikacijama za Ligu šampiona (2-0, 0-0), da bi nas Olimpijakos poslao ipak u plej-of za Ligu Evrope (1-3, 2-2). A tamo, vraćen je još jedan stari dug - posle beogradskih 0-0, Partizan je u revanšu zgazio Videoton sa 4-0 i izbrisao rane iz 1984. godine. U grupi B Lige Evrope, Partizan je bio bolji od Skenderbega i Jang Bojsa u Beogradu (2-0, 2-1), izborio nerešeno protiv istih rivala u gostima (0-0 u Albaniji, 1-1 u Bernu) i doživeo dva poraza od kijevskog Dinama (2-3, 1-4). Kolo pre kraja Partizan je ostvario proleće u Evropi, a skorašnji žreb će nam razjasniti i ime rivala. 
 
  Zanimljivo je da je isti uspeh uspela da ostvari i Crvena zvezda. Ipak, neverovatno je kako se u srpskim medijima isti uspeh dva beogradska rivala različito vrednuje. Dok je Partizanovo proleće u Evropi dočekano manje-više uz umerene reakcije medija, meč Zvezde protiv Kelna bio je, ako niste znali, "meč veka", igrači i rukovodstvo Crvene zvezde su u sklopu priprema obišli i Hram Svetog Save i dali donaciju za završetak Hrama (valjda sa nekog od blokiranih računa), a kada je već neko od pastira naše crkve tom prilikom i činodejstvovao, ostalo je samo da se pobedi Keln. Skoro da je opipljivo koliko je u Zvezdi, nekada evropskom velikanu, duh kluba srozan do te mere da se utakmica protiv ubedljivo najlošijeg tima Bundes lige proglašava za "meč veka", da se pravi euforija od nečega što je za naše komšije bilo više puta od nas dostižno u prošlosti, i da se diže u nebesa  sopstvena ekipa koja je samo dva gola dala do odlučujuće utakmice u grupnoj fazi.

  Ali, navikli smo da je našim medijima sve lepše ako dolazi iz Zvezde, pa je izgleda i evropsko proleće toplije i zelenije od Partizanovog. To što je Arsen Venger protiv Zvezde izvodio na teren anonimuse i što je Keln daleko od nivoa Bundes lige, to se prećutkuje. Ali dobro, svako ima svoja merila i svoj utisak sveta oko sebe. Ipak, brojke su neumoljive. Ova tabela jasno pokazuje ko je ko u Evropi u poslednjih 10 godina, ali ne očekujte od srpskih medija da ovo prezentuju. 

Izvor - partizan.net




Evropsko proleće - koliki je to uspeh?

Naši ljudi su skloni tome da skoro sve pojave oko sebe sagledavaju samo u krajnostima i nikako drugačije. Ili je nešto odlično, ili je očajno, ili je crno ili belo. Tako i sa plasmanom ovdašnjih klubova u nokaut fazu, zvanu kolokvijalno "evropsko proleće" ili "zimovanje u Evropi".

Nema nikakve sumnje da je to uspeh. Pre svega, ako neka ekipa prođe uspešno kroz kvalifikacije, a zatim i zauzme jedno od prva dva mesta u grupi, to svakako govori da je igrala dobro u kontinuitetu. Nije mala stvar odigrati 12 utakmica, koliko je Partizan odigrao od prvog evropskog meča u sezoni, protiv Budućnosti, i plasirati se u sledeću fazu. Podsetimo se da je u nekadašnjem formatu za osvajanje Kupa šampiona bilo potrebno odigrati 9 utakmica! Zatim, Dinamo iz Zagreba, koji važi za najbolji klub na prostoru bivše Jugoslavije, preko četiri decenije (od 1969/70!) nije dočekao proleće u Evropi, što svakako daje još veći značaj Partizanovom rezultatu.

Naravno, sito je sada dosta ređe, pa se desi da u grupnu fazu prođu ekipe koje tu kvalitetom ne pripadaju. Zatim, dešava se da neke vrhunske ekipe na teren izvode kombinovane sastave sa samo 3-4 prvotimca (Arsenal protiv Zvezde) pa onda to ne daje pravi utisak o jačini grupe.

Ono što je druga krajnost, to je precenjivanje takvog uspeha. On sam po sebi ne znači da je klub savršeno organizovan, iza tog uspeha može ali i ne mora da stoji kontinuitet u klupskom radu. Da li ima kontinuiteta pokazuje se tek kada ekipa redom beleži uspehe na međunarodnoj sceni, kao na primer grupne faze, češća evropska proleća i slično, što bi bio reper za klubove sa ovih prostora. Imali smo slučaj da smo 2005. dočekali proleće u Evropi i duel sa CSKA a samo pola godine kasnije ta ekipa Partizana se raspala u sramnom meču protiv Petah Tikve, izazvavši time duboku klupsku krizu. Takođe, ako je evropski uspeh propraćen lošim rezultatima u domaćim takmičenjima, to onda ipak kvari utisak i govori da ne postoji kontinuitet i stabilnost forme i igara.


Ostaje da vidimo kako će Partizan proći u šesnaestini finala protiv Plzena, da poželimo sreću našoj ekipi, uz želju da što dalje dogura u Ligi Evrope, a uz što manje posrtanja na domaćim terenima Superlige.

Foto - partizan.rs

Dec 9, 2017

Nebojša Marčeta (1970-2017): Krcunijo, laku noć



  Vrlo malo ljudi lično ga je poznavalo, a svi su se divili njegovom radu, ne znajući ko stoji iza toga. Nije bio ni fudbaler, ni trener, ni rukovodilac Partizana, a njegov tihi odlazak izazvao je toliku tugu, kao da je bio sve to. Nije igrao ni finale Kupa šampiona, niti je osvojio titulu, a još manje izbrusio nekog od talenata iz Zemunela, ali je posejao nešto što će godinama biti deo identiteta svih Partizanovaca.


  Nebojša Marčeta, rođen 1970. u Novom Sadu a preminuo prošle nedelje u Beogradu, bio je autor i jedini urednik kultne Fejsbuk stranice Krcunija.  Ovaj genijalni čovek bio je jedna od onih klasičnih „grobarskih“ old school pojava. Solo igrač, diskretni heroj, vuk samotnjak,  Don Kihot koji se svojim umom, elokvencijom, genijalnošću, sarkazmom, satirom i urnebesnim humorom borio protiv besmisla koje sve nas okružuje. 

  Nebojša je bio britka sablja koja je ubadala u suštinu i svojim vrhom otkrivala veo i pravu prirodu ovog društva, koje kao da je pravljeno samo po meri jednih, a ne svih.  Društvo po meri navijača samo jednog kluba, društvo lažnih mitova, guslarskog kvazi-patriotizma, turbo-folka, lažnog srpstva, društvo bahatih, alavih, polupismenih, nepismenih i nezajažljivih, društvo samoobmane i teških kompleksa. Tu svoju borbu za Partizan, do sada neviđenu po obliku i načinu kako se vodi, Nebojša je vodio u senci samonametnute anonimnosti, koja je tako išla uz njegovu prirodu usamljenog borca. Ta anonimnost Krcuniji je dala notu mistike i oreol kulta, ali je Nebojšu svakako i čuvala od svih onih, manje ili više moćnih, koji su želeli da mu naude zbog istine koju im bljuje u lice. A nije da se nisu raspitivali ko stoji iza svega.

  Dane i godine provodio je za svojim kompjuterom, praveći kolaže, ispod kojih bi išao urnebesni komentar ili kratka priča, u kojima bi bili razotkriveni i ismejani svi oni klišei, predrasude, gluposti, laži i lažni mitovi  onih sa druge strane Brda. Nama, navijačima Partizana, ostalo bi samo da se ujutru, uz prvu jutarnju kaficu, ulogujemo na Fejsbuk. Znam da sam nebrojeno puta, u tim situacijama, zvao drugove:

„Jesi pogledao jutros Krcuniju“? Ne bi nam to bilo dovoljno, usledilo bi čitanje na glas, uz grohotan smeh i suze. 


  Samo neukima i totalno neobaveštenima moglo se učiniti da je Nebojša Marčeta u svojim radovima i kolažima slikao neku imaginarnu zemlju. Najtragičnije je što ta zemlja postoji sa svim onim opskurnim likovima iz Marčetinih kolaža, što u njoj živimo, što ta zemlja nije plod nikakve fikcije ili likovnih dela Fra Grge Kolovrazića  već surove stvarnosti. Nebojša ju je kratko i jasno nazvao jedinim pravim imenom – Krcunija. Zemlja u kojoj se uspeh čestita samo jednom klubu, u kojoj se stranim diplomatama umesto srpskih simbola poklanjaju dresovi Partizanovog najvećeg rivala.

  Vođen verovatno svojom idejom – „Ako ne možeš da ih pobediš, onda ih bar ismejavaj“, Nebojša Marčeta uradio je mnogo više od toga. Izvrgnuo je zlo ruglu, posejao duh i ideju koja se neće tako lako ugasiti. Sebe je upisao u najveće i najgenijalnije  Partizanovce, rame uz rame sa Duškom Radovićem, Božom Koprivicom, Canetom. 
 
  I dalje negde duboko u sebi nadamo se da je sve ovo bila njegova zajebancija, i da će se već sutra ujutru oglasiti najnovijim delom Fra Grge Kolovrazića, uz čuveno „Krcunijo, dobro jutro“. Nažalost, neće. Ali, iza njega ostalo je nešto što se ne da prepričati, nešto što se mora sačuvati od nestanka i zaborava. Na ponos svih nas, vernika crno-bele boje.

  Počivaj u miru, Nebojša, naš neznani, voljeni brate. Hvala ti za sve one sate smeha, nade, vere, istine i tvoje suve genijalnosti. 

  Krcunijo, laku noć. 



Nov 21, 2017

Diskretni heroji: Slobodan Rojević

  On nije bio jedan od sportista za čije su se autograme navijači prvi grabili, ali daleko od toga da nije bio cenjen i voljen od strane navijača. Nije možda bio omiljen tadašnjim medijima, pola decenije je proveo u Partizanu a da skoro nismo ni upamtili ni kako čovek priča, ni kakvu boju glasa ima. Nije bio najbolji igrač, ni najbolji strelac: naprotiv, dao je jedan jedini gol za Partizan u prvenstvenim utakmicama. Nije bio ni pojam fudbalera sa naslovnih strana, onog zbog kojeg tinejdžerke uzdišu a čije postere tinejdžeri lepe na zidove. Tačnije, ne znam da li je ikada štampan poster sa njegovim likom, ako se izuzme sjajni serijal postera u "Partizanovom vesniku". Nije imao dugu kosu ni izgled rok zvezde  - iako tada mlad, imao je imidž ne baš tipičan za fudbalera, retku kosu i guste brkove.


  Ali ono što je Slobodan Rojević, rođen 30. aprila 1958. u Nikšiću, postigao za pola decenije u dresu Partizana, svima nama koji smo, srećom, bili svedoci tog vremena, trajno je upisano ne samo u klupske almanahe, već i u memoriju i srca navijača Partizana. I ako postoji neko ko je mnogo dao Partizanu, a nezasluženo je pao u zaborav, ako postoji neki autentični diskretni heroj iz tog perioda, onda je to, van ikakve sumnje, upravo Slobodan Rojević.

  Došao je neprimetno u leto 1981. u Partizan kao levi bek Sutjeske iz Nikšića. Debitovao je već u prvom kolu protiv Zagreba, 26. jula 1981. Partizan je pobedio 2-0 a Rojević je odmah prigrabio dres sa brojem 3 na leđima i postao standardan prvotimac velikana iz Humske 1. U jesen 1981/82 od 17 prvenstvenih susreta, Rojević je igrao na 15, a dva meča je propustio zbog žutih kartona. Posle te sezone stabilizacije kluba, pod vođstvom Tomislava Kaloperovića, kada je Partizan bio u gornjem delu tabele ali nije izborio Evropu, stigla je i šampionska 1982/83 sa Milošem Milutinovićem na klupi. Tada je Rojević zablistao u punom sjaju, a taj nivo je održao sve do odlaska iz Partizana, u leto 1986, posle još jedne titule prvaka (one koju su "večite poštenjačine" sa nama najbližeg stadiona pokušale da otmu).

Karakterističan prodor, Rojević protiv odbrane Vojvodine

  Ono što je karakterisalo Slobodana Rojevića bila je britkost u odbrani i sklonost ka ubacivanju u napad. Prozujao bi Roki pored aut linije a onda neretko asistirao za gol ili iznudio penal. Tako je u proleće 1984. uleteo u kazneni prostor Hajduka i bio oboren, pa je taj penal, koji je Radanović pretvorio u gol, i rešio utakmicu u Partizanovu korist. A takvih situacija je bilo dosta. Ali eto, važnost ovog meča i veličina rivala, učinili su da autoru teksta prvo ova situacija padne na pamet.

  Iako strogo odbrambeni igrač, Rojević je bio pojam korektnosti. Pokušavam, ali ne uspevam, da se setim nekog njegovog grubog starta, neoprezne ili prljave igre, bilo čega što nije u domenu fer-pleja. Nema šanse.

  Koliko je Rojević bio bitan za ekipu Partizana, znalo se po tome što se u to vreme, kada brojevi u ekipi nisu bili personalizovani već su se nosili uvek brojevi od 1 do 11, crno-beli dres sa "trojkom" na leđima mogao je bez problema da se dodeli Rojeviću na početku sezone i da je niko drugi ne obuče do kraja.

  "Za Partizan danas na bekovskim pozicijama nastupaju Radović i Rojević...", tako je počinjao skoro  svaki prenos iz Humske 1 ili sa nekog od gostujućih terena tokom tih sezona.

  Takav pristup doneo je Rojeviću iskrene simpatije kod navijača Partizana. A one prave, iskrene navijače ne možete prevariti. Kvalitet, odanost klubu, skromnost, pošten odnos prema svima, od navijača do saigrača i rivala, maksimalna borba i dres sa kojeg se cedio znoj u hektolitrima posle svake utakmice - više nego dovoljno za trajnu naklonost navijača.

Rojević slavi pobedu nad C. zvezdom, 11.11.1984.

  Ponesen uspešnim intervencijama ili napadačkim akcijama Slobodana Rojevića, neretko se Partizanov jug oglašavao skandiranjem "Roje, Roje". A oni sa specifičnim "grobarskim" smislom za humor, u kakvima naš navijački puk nikada nije oskudevao, našeg levog beka nazivali su povremeno i Gandi, zbog velike sličnosti sa britanskim glumcem Benom Kingslijem, koji je tumačio veliku istorijsku ličnost u tadašnjem filmskom hitu. A ako bismo Rojeviću tražili fudbalskog blizanca po fizičkoj sličnosti, onda je to svakako bio legendarni brka, igrač Dinama iz Tbilisija i reprezentativac SSSR-a, David Kipiani. Što je muškarac bez brkova, napisao je Ante Tomić, a mi bismo dodali: šta je čovek bez nadimka? A Rojević ih je imao nekoliko - Roje, Roki, Gandi, pa čak i Roki 3, po filmu čiji se uspeh u bioskopima vremenski poklopio sa zapaženim partijama našeg diskretnog heroja u dresu Partizana. A nadimci se daju samo onima koji nam prirastu za srce.

  Ako govorimo o situacijama sa terena, osim Rojevićevih pouzdanih igara, pre svega su nam u pamćenju ostale dve epizode iz šampionske 1982/83. U 29. kolu prvenstva, na stadionu našeg "večitog rivala", Partizan je ugostio Dinamo, pred neverovatnim i rekordnim brojem navijača kada su u pitanju okršaji beogradskih klubova protiv Hajduka ili Dinama. Bio je to meč koji je mogao da odluči prvaka. Nikad jači Dinamo, predvođen harizmatičnim Ćirom Blaževićem, bio je aktuelni prvak, a Partizan je meč dočekao na prvom mestu, sa dva boda više, i znalo se - ako Partizan pobedi, novi je šampion. Ne matematički, ali sa 90 % sigurnosti. U slučaju remija, ništa još ne bi bilo rešeno ali bi Partizan zadržao najveće šanse za titulu, dok bi Dinamo u slučaju pobede opasno "zakuvao" situaciju, izjednačio se po broju bodova i došao u prednost, pre svega psihološku, da prvi prođe kroz cilj.

  A počelo je tako što je jedan centaršut sa leve strane napada Dinama završio na grudima Rojevića, od kojih se odbio prema golu Partizana. Uspeo je Rojević, iz drugog kontakta, da izbaci loptu daleko u polje, ali bilo je kasno - lopta je već pre toga, u vazduhu, sigurno prešla zamišljenu gol liniju i Dinamo je poveo. Uskoro je Kranjčar povisio na 2-0 za Dinamo ali je Partizan u drugom poluvremenu, nošen podrškom navijača, uspeo da izbori remi, a kasnije i devetu titulu prvaka. Nije taj autogol prvi ni poslednji postignut od strane Partizanovih igrača, ali je tragikomičnu crtu zadobio zbog toga što je pre utakmice jedno od tadašnjih velikih jugoslovenskih preduzeća odlučilo da strelcu prvog gola na ovom velikom meču pokloni ručni sat. I tako je malerozni Slobodan Rojević uspeo da dobije nagradu, koju  sasvim sigurno nije želeo da osvoji na taj način - golom u sopstvenu mrežu.

  Ipak, da neko gore uvek  sve izravna i svakome dodeli prema zasluzi, pokazalo se u poslednjem kolu tog šampionata. Partizan je pred punim stadionom dočekao Velež. Malopre pomenuti Dinamo je ispao iz trke za prvaka, u smiraj prvenstva se uključio i Hajduk, ali suviše kasno. Tog popodneva je ostao Hajduk bez pobede u Tuzli, i Partizan je mogao da slavi. Partizan i Velež su odigrali nerešeno 1-1, a jedini gol za Partizan postigao je upravo Slobodan Rojević, kada se kao metak zario u odbranu Veleža i zakucao loptu pod prečku! Bio je to njegov jedini prvenstveni gol u dresu Partizana, ali nije postojao bolji momenat od tog meča da  se Rojević upiše u strelce - da "poništi" malerozni autogl protiv Dinama, ali i da njegova konstantna i odlična igra u dresu Partizana bude krunisana na ovaj način, pogotkom na šampionskom slavlju.

Rojević i Barnjak, Partizan - Sarajevo 2-0, 1985/86

  Proveo je pouzdani Nikšićanin još pune tri sezone u Partizanu, i uspeo da osvoji sa "crno-belima" još jednu titulu prvaka, u sezoni 1985/86. Bio je i akter onih nezaboravnih mečeva protiv Kvins Park Rendžersa, i to jedan od najboljih, bar kada je antologijski revanš u pitanju. Suvišno je pominjati, ali ipak za one mlađe navijače možda i nije - Rojević je do kraja svog boravka u Partizanu bio nezamenljivi levi bek. Sa te pozicije su ga mogle pomeriti, i to retko, samo povrede ili kartoni. Za pet sezona u dresu Partizana, Slobodan Rojević je odigrao 143 prvenstvene utakmice i postigao jedan gol. Ova brojka mnogo toga otkriva: za pet sezona tokom Rojevićevog boravka u Humskoj 1, Partizan je odigrao 170 prvenstvenih utakmica (5 x 34), a Rojević je nastupio na 143, što znači da je u tih pet sezona propustio samo 27 mečeva! Odnosno, odigrao je 84% od svih prvenstvenih utakmica Partizana u tom petogodišnjem periodu! A to, osim o dobroj fizičkoj spremi našeg diskretnog heroja, dosta govori i o njegovom stilu igre - nije bio igrač koji je često pauzirao zbog kartona, viteštvo i fer borba bili su neodvojivi deo njegovog shvatanja fudbala.

  Slobodan Rojević je sakupio i 10 nastupa u Kupu Jugoslavije, kao i 14 nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA. Sa ukupno 167 odigranih takmičarskih mečeva u crno-belom dresu, uz dve osvojene titule prvaka, ostvario je jednu od najplodnijih i najupečatljivijih karijera u Partizanu u toj deceniji.

  Po odlasku iz Partizana u leto 1986, Slobodan Rojević je dve godine igrao za švajcarski Sion, kasnije još jednu za Iverdon, da bi poslednje tri sezone nastupao za Friburg, u kojem i danas živi i radi, dok se u slobodno vreme bavi treniranjem najmlađih kategorija fudbalera u tamošnjem kantonu. Odavno ga ne krase prepoznatljivi brkovi, pa čak izgleda i mlađe nego tokom karijere.

  Kad god Partizan nastupa ili se priprema u Švajcarskoj, tu je i Slobodan Rojević, da obiđe svoje "crno-bele". Nismo zaboravili: Rojević nije igrao za reprezentaciju Jugoslavije, iako je mogao, bar ponekad da bude pozvan i makar testiran, pre nekih drugih. Da li mu je žao? Evo šta je rekao tim povodom srpskim medijima pre nekoliko godina:

- Znate, meni nije žao što nisam ostavio traga u reprezentaciji, moj životni san se ispunio time što sam igrao za Partizan. To je dosta za jedan život. 

  Zar treba smišljati lepši kraj teksta o Slobodanu Rojeviću, našem dragom diskretnom heroju, i ima li lepše ode i počasti našem klubu pored ovih njegovih reči?

Rojević i Mance

 
 


Nov 19, 2017

Partizanovci u Švajcarskoj: od Špica do Evertona



   Dosadašnja bogata istorija Partizanovih nastupa u evropskim takmičenjima u organizaciji UEFA prilično je skromna kada se dođe do poglavlja sa susretima protiv švajcarskih ekipa. Samo jednom, u jesen 2013/14, Partizan se sastao sa nekom ekipom iz zemlje satova i čokolade. Bio je to, sigurno se sećate, za nas nesrećni Tun, koji je posle pobede Partizana od 1-0 u plej-ofu Lige Evrope, uspeo da porazi naš tim sa čak 3-0 u revanšu. Iako je, osim očajne igre naše ekipe, jedan od razloga za taj poraz ležao i u skandaloznom suđenju, ostao je gorak utisak. Da bi se koliko-toliko ispeglali računi sa švajcarskim fudbalom iz bliske prošlosti, potrebno je da Partizan 23. novembra savlada ekipu Jang Bojsa i tako obezbedi proleće u Evropi.

   Kroz ovaj tekst podsetićemo se Partizanovih igrača koji su ostavili značajan trag u švajcarskom fudbalu, kad već istorijat Partizanovih okršaja sa klubovima iz te zemlje nije tako bogat.

   Švajcarska je, u fudbalskom smislu, oduvek predstavljala osrednju vrednost i veličinu. Tu i tamo poneki nastup reprezentacije na svetskim i evropskim prvenstvima, bez značajnijih uspeha. Isto važi i za klubove – bez velikih trofeja, ali sa pristojnom reputacijom i kapacitetom da iznenade i one najjače. Nekada su švajcarskim fudbalom dominirali Grashopers, Servet, Cirih i Jang Bojs, ali novi milenijum protiče u „teroru“ Bazela, koji je od 2001/02 do danas osvojio čak 12 titula prvaka!

   Sigurno je da Švajcarska nikada nije bila prva i omiljena destinacija za najkvalitetnije evropske fudbalere (pa tako i za nekadašnje Jugoslovene) ali je bila sjajno mesto za najveće asove na zalasku karijere (Kubala, Rumenige, Karembe, Gatuzo) ili za mnoge kvalitetne igrače koji možda nisu bili najveća klasa evropskog fudbala, ali su bili tik ispod tog nivoa.

Ilija Katić, neizbrisiv trag u Cirihu

   Predstavljanje Partizanovih igrača koji su nastupali u Švajcarskoj započinjemo igračem iz prve generacije našeg kluba, Vladimirom Firmom, koji je na samom zalasku karijere nastupao za Soloturn.

   Braća Čebinac, Srđan i Zvezdan, ostavila su trag u Švajcarskoj, svako na svoj način. Dok je Srđan imao skroman učinak u Partizanu, u smiraj karijere je nastupao za Arau i Nordstern iz Bazela , njegov brat blizanac Zvezdan je imao zapaženiju rolu u Partizanu, ali u Švajcarskoj je nastupao samo za pomenuti Nordstern. Međutim, oba brata Čebinca ostala su da žive u Švajcarskoj, a tamo su započeli i trenerske karijere. Zvezdan je preminuo pre pet godina, dok Srđan živi na relaciji Švajcarska – Rijeka.

   Antun Rudinski ime je stekao u Zvezdi, ali je proveo i dve sezone u našem klubu, a nastupao je za švajcarski Vintertur. Osim braće Čebinac, i dva brata Milutinovića su se okušala u Švajcarskoj. Velibor Bora Milutinović je proveo jednu sezonu u Vinterturu, kao i Rudinski, a njegov brat Milorad nastupao je za Šo de Fon i Ksamaks. Milorad je preminuo u leto 2015.

   Spisak bivših Partizanovih igrača koji su nastupali u Švajcarskoj davnih šezdesetih završavamo sa Radivojem Ognjanovićem, koji je sredinom te decenije bio član Bazela.

   Početak sedamdesetih obeležio je Mustafa Hasanagić, legendarna „Partizanova beba“, kao član Serveta i Šo de Fona. Pravi bum sredinom te decenije napravio je Ilija Katić, brzonogo desno krilo, koji je posle Partizana igrao za Cirih. Ono što je Katić postigao u Cirihu, samo retkima je pošlo za rukom. Bio je najbolji strelac ekipe, sa Cirihom je osvojio tri uzastopne titule prvaka i jedan kup, a kao poseban vid priznanja dobio je od gradonačelnika i ključeve grada Ciriha. Ova era se u istoriji „belih“ iz Ciriha naziva „zlatnom erom“.

   U isto doba kada i Katić, u rivalskom Grashopersu nastupao je najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala, Slobodan Santrač. Sani je tek nekoliko godina posle švajcarske epizode došao u Partizan, ali sasvim dovoljno da ostavi trag u našem klubu i osvoji jedini trofej u svojoj karijeri. U drugoj polovini te decenije, zapaženu ulogu u Švajcarskoj imao je bivši Partizanov as, Svemir Đorđić. Igrao je za Sion i Lozanu, a posle karijere ostao je da živi i radi u ovoj zemlji.

   Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nekoliko igrača Partizana iz tog razdoblja završilo je u Švajcarskoj. Neki od njih ostavili su izuzetan trag. I dok je legendarni Ljubomir Radanović u Švajcarskoj samo stavio pečat na svoju karijeru, nastupajući za Belinconu, njegovi saigrači iz šampionskih ekipa Partizana 1982/83 i 1985/86, Slobodan Rojević i Admir Smajić, zenit svojih karijera doživeli su upravo podno Alpa.

Admir Smajić, jedanaest sezona igrač u Švajcarskoj

   Rojević je dugo nastupao za Sion, Iverdon i Friburg, a i danas živi u Švajcarskoj. Pored toga što ima redovno zaposlenje, u slobodno vreme radi kao trener sa mladim kategorijama igrača. Admir Smajić je čak jedanaest godina igrao za švajcarske klubove. Po četiri godine proveo je u Ksamaksu i Bazelu, a u Jang Bojsu je završio karijeru. Kasnije je trenirao Jang Bojs, Iverdon i Sion. Smajić je, bez ikakve sumnje, imao skoro pa najdugovečniju karijeru u Švajcarskoj, kad su u pitanju nekadašnji igrači beogradskih „crno-belih“.

   Aleksandar Đorđević, kojeg se sećamo po golu na legendarnoj utakmici protiv Seltika u Glazgovu, u svojoj karijeri fudbalskog putnika zadržao se par sezona i u Cirihu, u kojem je davno pre njega boravio Ilija Katić.

   Miladin Bečanović je posle Partizana boravio jednu sezonu u Sionu, a nekada velika nada Partizana, Dejan Marković, svoju karijeru završio je u malenom švajcarskom Nateru.

  Fudbaler koji je najduže igrao u Švajcarskoj, a da je pre toga nosio dres Partizana, je Goran Obradović. Igrač sasvim osrednjih nastupa u Partizanu, kod nas upamćen po golu Obiliću u finalu Kupa Jugoslavije 1998. ali i šutu koji je umesto u golu Njukasla volšebno završio paralelno sa gol-aut linijom, u Švajcarskoj je stekao kultni status. Za trinaest sezona u ovoj zemlji, nastupajući za Servet, Sent Galen, Vaduz, Sion i Montej, odigrao je preko 200 utakmica i postigao preko 50 golova. Posebno upečatljiv trag ostavio je u Servetu, a još veći u Sionu, za koji je nastupao punih sedam sezona.

   Red je da se osvrnemo na još neke igrače koji u Švajcarskoj nisu ostvarili neke zavidne karijere, ali su ipak nastupali u toj zemlji: Miroslav Stević je upisao devet ligaških nastupa za Grashopers 1992, a deceniju kasnije Nenad Marinković je imao epizodnu ulogu u Servetu iz Ženeve.

   Dolazimo i do dva momka koji će biti akteri predstojećeg okršaja Partizana i Jang Bojsa – Nemanja Antonov, “zlatni orlić” sa Novog Zelanda, igrao je za Grashopers čiji je i dalje član, u statusu pozajmljenog igrača Partizanu, a Miralem Sulejmani se kao jako mlad i posle samo jednog nastupa za seniore Partizana otisnuo u inostranstvo, i posle Herenvena, Ajaksa i Benfike, stigao u Bern gde već dve sezone nosi dres Jang Bojsa.

   Ovu retrospektivu Partizanovaca koji su nastupali u Švajcarskoj, završavamo sa strancima. Čuveni Ilješ Špic, utemeljivač Partizanove fudbalske škole, iako nikada nije nosio dres Partizana kao fudbaler, deo karijere pre Drugog svetskog rata proveo je igrajući za Sent Galen i Cirih.

  Tomasz Rząsa, levi bek iz Poljske, kod nas poznatiji kao Žonsa, pre nastupa za Partizan u Ligi šampiona 2003/04 boravio je u Švajcarskoj, gde je nastupao za Grashopers, Lugano i Jang Bojs.

  Ivan Ivanov, bugarski štoper, iz Partizana je otišao u Bazel, ali je usled teške povrede u švajcarskom gigantu ostavio skroman trag.

   I na kraju, fudbaler koji već dve godine čini neizostavni deo Partizanovih startnih 11, srce i duša ekipe, Everton Luiz Guimarães Bilher, pre dolaska u Partizan igrao je za Lugano i Sent Galen.

   I tako, došli smo broja od preko dvadeset igrača koji su osim za Partizan, nastupali i za neki od švajcarskih klubova. Ako bismo birali trojicu sa najvećim tragom i uticajem, to su bez sumnje Katić (po trofejima i golovima), Smajić i Obradović (po dužini karijera).

Goran Obradović - kultni status u Servetu i Sionu


   Ovom impozantnom spisku treba dodati i trenere koji su radili u Švajcarskoj, a tokom karijere bili su povezani sa Partizanom. Osim već pomenutog Milorada Milutinovića (Ksamaks), kao i braće Čebinac, tu su Velibor Vasović (trenirao Belinconu), Antun Pogačnik (Grashopers), i Virgil Stanislav Popesku (Sent Galen).

Nov 13, 2017

Prvi Kempes iz Humske

Pokretaču ovog bloga, kao i njegovim prijateljima koji su se nešto kasnije priključili i ravnopravno učestvuju u stvaranju svih ovih sadržaja, posebno zadovoljstvo predstavlja kada nam se obrati neko ko je potvrđen u novinarskoj profesiji, sa željom da obogati ovaj blog svojim slikama, podacima ili tekstom. Ovo je jedan od takvih slučajeva. Poznati beogradski i srpski novinar, Branko Rosić, ustupio nam je svoju sjajnu i nesvakidašnju priču o bivšem golmanu omladinske ekipe Partizana, Zdravku Đekiću Kempesu. Uživajte!


Prvi Kempes iz Humske

Autor:  Branko Rosić
Fotografije: Đorđe Kojadinović
 
  O Partizanovoj školi fudbala (Belin-Lazarević-Nadoveza) se često piše u superlativima, kao o drugoj najboljoj akademiji za fudbalske talente u Evropi. Međutim, ova priča ima i svoje neslavno i nimalo glamurozno naličje. Više stotina dečaka, čak ogromna većina onih koji prođu kroz Blatušu i Teleoptik, nikada ne zasijaju na velikoj fudbalskoj pozornici. Život ih često vodi u najneverovatnijim mogućim pravcima. Novinar Nedeljnika Branko Rosić je razgovarao sa nekada supertalentovanim, a danas potpuno zaboravljenim golmanom Zdravkom Đekićem, koji je prošao sve juniorske selekcije našeg kluba i reprezentacije Jugoslavije. Đekić je na beogradskim terenima bio poznat kao Kempes, pre nego što je Zvonko Mihajlovski u nekom prenosu tim nadimkom častio našeg centarfora Milana Đurđevića.



 - U ulici Vojvode Stepe na Voždovcu igrao sam mali fudbal, na turnirima za klince. Sa strane je uvek stajalo par starijih kibicera – to su oni fudbalski fanatici što znaju ko je koliko, kako i gde igrao. Prozvaše me Kempes, zbog duge kose, tamnije puti i drčnosti na terenu.

  Logično je bilo da kao navijač Partizana odem kod Florijana Matekala, oca "Partizanovih beba". Prošao sam probu i on me je uvrstio među odabranih 30 klinaca u generaciji. Posle par treninga provalio sam da niko neće da stane na gol. Pre početka jednog treninga stanem ja među stative i Matekalo primeti da sam dobar. Približava se prvenstvo i postajem standardan golman u mladoj ekipi Partizana.

Zdravko Đekić, prvi s leva u gornjem redu, kao "petlić" Partizana. Foto - D. Mijailović


  Išli smo na turnir u Futog, tamo sam proglašen za najboljeg golmana, par nas iz Partizana odskače i zovu nas u reprezentaciju. Prvo u (republičku) reprezentaciju Srbije, pa kod Stevana Vilotića u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije. Počinjem da sanjam kako izlazim na Stadion JNA. Dajem sve na to, zato i trening dva puta dnevno nije problem. U vreme kada sam bio mlađi omladinac, na jedan od treninga dolazi neki režiser i bira mene da snimim spot za reklamu za Kombinat Sport, sa tadašnjim golmanom Rankom Stojićem. Snimio sam u životu 52 reklame, a sve je počelo tom reklamom za Kombinat Sport.

  Osvajamo turnire, ulećem u reprezentaciju u kategoriji mlađi omladinci. Bili su tu Jugović, Lukić, sve deluje idealno, a onda užas - lomim nogu protiv selekcije Bosne i Hercegovine, na nekom turniru u Bratuncu. U poslednjem minutu centarfor Sarajeva uklizava i povređuje me. Bežanijska kosa, bolnica, nisu mi dobro namestili nogu iz prve, pa je opet lome i nameštaju. Bilo je pitanje da li ću se vratiti. Dosta sam tu izgubio, ali zaluđenost je pomogla i vraćam se u igru, iako su mnogi tvrdili da sam otpisan. Odlazimo u Štutgart na turnir i proglase me tamo za najboljeg golmana. Odigrao sam sezonu za omladince Partizana i Fahrudin Jusufi me priključuje prvom timu. Vodi me na prve seniorske pripreme na Taru. Tu se upoznajem sa „nemačkom školom“. Tada su prvom timu golmani bili Omerović i Belojević. Kada se Omerović povredio i pauzirao šest meseci, Jusufi me stavlja na klupu. Značilo mi je da me takva legenda i čovek iz Bundeslige pozove. San koji sam imao sa osam godina, počinje da postaje realnost. Sećam se da je bila šesnaestina Kupa Jugoslavije, a ja sam po prvi put sedeo na klupi prvog tima Partizana.

Zdravko Đekić, prvi s leva u gornjem redu, kao član omladinske ekipe Partizana. Foto - Miroslav Vislavski

  Upoznajem profesionalni život fudbalera. Do tada sam bio zaštićen od roditelja - kao plišani meda koji stoji u sobi i svi vode računa o njemu. I taj plišani meda počinje da se suočava sa problematičnim profesionalizmom. Fudbal, estrada, manekenstvo dođu mu na isto. Sve je to stejdž, pozornica.. . Kao beogradsko dete sa Voždovca odjedanput se nalazim u šou biznisu. Shvatam da je i profesionalni fudbal šou biznis kao i manekenstvo.

  Odlučili su da idem na pozajmicu, kako bih stekao iskustvo. Složio sam se jer su mi trebale utakmice. Ali, ustanovim da hoće da me uvale budzašto Mladosti iz Petrinje. Gledam kako se grle i ljube ljudi iz uprave oba kluba. Kao da su dobili 4 tone Gavrilović proizvoda iz Petrinje za Partizanov restoran i svoje zamrzivače i frižidere. Razočarao sam se. Shvatio sam da nemaju stvarno poštovanje prema meni. Kod njih sam od osme godine, prošao sve selekcije, osvajao pehare sa juniorima i omladincima i da me tako daju za paštete. Nisam hteo da idem u Petrinju.


  Počinjem odvojeno da treniram sa Petrom Borotom koji je branio za Čelsi, vratio se i otvorio galeriju u Beogradu. Skupljao sam mu lopte još kada sam bio petlić, i bio mi je idol. Trenirali smo šest meseci i celu travu pomoćnog terena sam „pojeo“. Opet rad sa čovekom koji je dosta vremena proveo na Zapadu. Primetiš drugačiji odnos, kao i kod Jusufija. Na Borotinu preporuku, kao i na preporuku Golca, odlazim u Čelsi na probu. Zapravo, Petar Borota je nazvao Čelsi, a Golac je napisao preporuku za mene.

  I stižem u London. Stanovao sam u Gloster Roudu na Saut Kensingtonu, i tu počinje moja verzija „Alise u zemlji čuda“. Ja, koji sam bio zaluđen za fudbal, snimao reklame, i odrastao uz rokenrol, počinjem da živim u gradu koji ima najbolje od svega toga. Ako želiš da uživaš i da začiniš svoj život umetnošču, fudbalom, muzikom, onda je London mesto za tebe. Upoznajem kulturu na Ostrvu i počinjem da treniram sa Čelsijevom ekipom ispod 21 godine. Upoznajem tada velike zvezde Čelsija: Gordona Djurija, reprezentativca Škotske, Dejvida Besanta, golmansku rezervu Piteru Šiltonu u engleskoj reprezentaciji, Kerija Diksona. Onda Denis Vajs prelazi iz Vimbldona u Čelsi. Denis je bio prava dileja, lud, odličan igrač, na terenu je imao mozga, a van terena baš i nije. Znao je da sa ekipom oljušti ceo pab od piva. Nije bio kavgadžija već dobar momak, ali u izlascima u grad s njim nastajalo je ludilo.

  Par puta smo trenirali zajedno. Dođe na trening s prvim timom par nas ispod 21 godine. Velika razlika je tamo i ovde. Čast izuzecima, bilo je korektnih momaka kao što su Bajro Župić, Milojević, Gordan Petrić, Vermezović, Bajović... U Engleskoj te prihvate odmah. Kod nas je uvek zategnuto. Kod nas kad dođe novi igrač odmah je neka tenzija i u svlačionici.

  Iz Čelsija su me poslali na kaljenje u Fulam. Tu sam branio nekoliko utakmica za prvi tim protiv Oksforda, Votforda, bila je to stara Treća liga. Spletom okolnosti upoznao sam Pola Gaskojna u pabu u Sohou. Bili su tu Denis Vajs, Toni Dorigo, Džon Fašanu. Gaza je igrao za Totenhem i posle Džordža Besta je bio najjači britanski fudbaler. Vrhunska tehnika i vizija igre. Nije bio klasičan engleski igrač. S druge strane nisam video otkačenijeg tipa u izlasku. Gde god da uđe tu nastupi ludnica. Plazi se, prođe pored tebe i ugrize te za uvo, devojke padaju u nesvest. Pitao me je odakle sam i naručio litre svega. Dekadentno je izlaziti s njima. Jetru sam oštetio. Gaskojn od muzike voli sve što prži od Toj dolsa, Motorheda, Sisters of Mersi... Nisam verovao da ću ga upoznati. Ukrao je srce Englezima i postao legenda za sva vremena.

  Denis Vajs je voleo drugačiju muziku od Gaze, slušao je Spandau Ballei, Ultravox. Vozio sam se jednom prilikom kolima sa njim. Cenili su nas Jugoviće kao tehničare, ali su provalili da ne trčimo. Da ne igramo puno bez lopte. Da nismo čvrsti, da volimo previše da ga rolamo, pa su nas na fiziku i trčanje dobijali.

  Imao sam sreću da me po Londonu izvede i Petar Borota. S njima sam otišao u par mnogo jakih noćnih klubova. Odrastao sam uz britanski alternativni rokenrol pa me je Borota provalio i odveo me na mesta gde se sluša takva vrsta muzike. Odveo me u klub Kit Kat ispod Trafalgar skvera gde sam ostavio dušu. Borota je gotivio neki džez što je bilo interesantno. Voleo je džez a i stari rok tipa Kleptona, Dire Straits.



  On je igrao je ekstremne londonske derbije protiv Milvola i Vest Hema gde svi šopovi u okolini budu zatvoreni, a policija patrolira na konjima. Navijači iz radničke kalse, nezadovoljni, pljuju Margaret Tačer...

  Pričao mi je o utakmici protiv Milvola. Pratio je utakmicu i osetio odjedanput nešto toplo na nozi. Pogleda, a ono pola štucne krvavo. Pogodili su ga jabukom sa žiletima. Dok sam bio u Fulamu trenirao sam sa tri lika koji su došli na pozajmicu iz Vest Hema. Odrasli su u Ist Endu. Bio je to tada kraj radničke klase, huligana i Oi panka... Pošto sam tamnije puti u jednom trenutku su me prozvali „Paki“, kao da sam Pakistanac. Upoznao sam Kokni Ridžekts, Oi pank legende , upoznao sam Sugsa iz Mednesa. Ludilo, do juče sam nosio njihove ploče ispod miške, a sada ih upoznajem po pabovima i festivalima...

  U Londonu sam shvatio da sam bio razmaženo dete, prezaštićen od strane roditelja. Shvatio sam da sam naivan za taj šou biznis svet gde caruju zmije i hijene. Shvatio sam da nisam dovoljno jak da plivam s tim ljudima. U Londonu je moj problem bio taj što nisam dobio radnu dozvolu. Da bi dobio radnu dozvolu morao si da imaš određen broj utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Za mene to nije važilo jer sam došao u omladinski tim Čelsija. Ali bio sam žrtva svađe dva menadžera. Poludeo sam kada sam se vratio u Beograd. Samo sam razmišljao o tome kako da opet odem u London.

  Sećam se da sam po povratku u Beograd propušio, počeo sam ozbiljnije i da pijem... Srce me boli što nisam ostao u Londonu, zapustio sam sve. I fakultet i fudbal. A onda odem na utakmicu omladinaca OFK Beograda i Partizana i sretnem Iliju Petkovića. Čuo je gde sam bio i šta sam radio. Sećao me se iz podmlatka Partizana. Pitao me je šta se dešava. Rekao mi je da užasno izgledam, da sam se ugojio, da moram da počnem da treniram, da ima vremena za mene... U principu to je bio razlog zašto sam pristupio OFK Beogradu. Ilija Petković je postao prvi trener OFK-a i ja krećem da treniram sa njima. Odlična generacija je tada bila u OFK: Terza, Mirković, Lončar, Krčmarević, Špoljarić, Đurđević...

  To je 1991. Preko noći dolazi đavo. Preovladao je primitivan mentalitet Balkanaca. Kreće rat. Potičem iz mešovitig braka. Mama je katolkinja, tata je pravoslavac. Slavili su oba Božića, Bio sam dete bivše države. Sećam se kad je krenuo rat i kad je krenula vojna policija da nas juri da je moj pokojni otac, koji je gradio ovu zemlju i borio se u II svetskom ratu , izašao na vrata i dočekao vojnu policiju rečima „Moj sin nikada neće biti deo bratoubilakog rata.“ Oterao ih je.

  Kreću pripreme na Avali u odmaralištu Radojka Lakić. Trebale su da traju dve nedelje ali, odjedanput ratno stanje, zemlja se raspada kao i fudbalska liga. Čeka se šta će biti i pravi se skraćena liga Crne Gore i Srbije. To si bile najduže pripreme u istoriji našeg fudbala. Nikako da se završe. Nisam verovao šta se dešava oko mene. Totalno bezakonje. Shvatio sam da smo se spustili na najgore grane primitivizma.

  Nikad neću zaboraviti kad sam primio platu od OFK-a. Imam čekove, idem u Sremsku ulicu, u banku da ih unovčim. Prvog dana nisam stigao jer sam imao predavanje na fakultetu. Sutradan kad sam došao u banku, žena koja je radila na šalteru pogleda ček, pa mene i složi facu kao koker španijel. Kaže mi da taj ček više ne vredi ništa. I dan danas kada pričam tu priču ljudima dole u Južnoj Africi oni misle da sam je izmislio. Nisu svesni da je to nama bila realnost. Vladao je kriminal svuda. Na ulici baš kao i u politici.

  Desilo mi se u da Knez Mihailovoj vidim jednog kasnog popodneva kako dva klinca u onim klizavim trenerkama maltretirtaju našeg legendarnog glumca Batu Stojkovića. Dva klinca ga vuku za nos. Zamisli u Karnabi stritu u Londonu kako dva klinca vuku za nos Majkla Kejna. Zamalo da me nisu izbušila ta dva klinca kad sam pitao o čemu se tu radi. Ozbiljno sam se zapitao za svoju budućnost u Beogradu. Ispred Bitef teatra, u noćnom izlasku, neki tip je vadio pištolj na mene. Ubrzo je provalio da nisam taj kojeg traži. I u klubu Arhaik je hteo da me izbuši neki lik, ali sam imao sreću da je u blizini bio Jusa Bulić, a ja sam igrao mali fudbal za ekipu njegovog sina. Da nije on bio tamo ja danas ne bih razgovarao sa tobom. Plata mi je bila jedna marka. Nije bilo benzina. Sećam se da smo centarfor Zoran Mašić i ja jednom prikom došli na trening na Karaburmu na biciklima pa nas je slikao Sport.

  Skraćena liga u fudbalu, a mafijaši caruju baš kao i u društvu. Afere, skandali, vade se pištolji, totalni haos... Bilo nas je troje golmana: Karavajev, Kocejić i ja. Na kraju sam se i u OFK Beogradu razočarao u neiskrenost ljudi u koje sam verovao. Bio sam jako mlad i nisam imao utakmice. Otišao sam iz OFK-a u Timok iz Zaječara na 6 meseci. Uvedem ih u Drugu ligu. Branio sam fenomenalno i mnogi klubovi su se interesovali za mene. OFK je obećao da ću biti prvi golman. Petković mi obećava da ću debitovati. Vraćam se u OFK. Ali, van prelaznog roka, OFK se dogovara sa Partizanom iza mojih leđa i dovode Nikolu Damjanca. I naravno, on postaje prvi golman. Bio sam na klupi i ponovo nisam dobio šansu.



  Bio sam beogradsko dete. Nisam bio kao oni, nisam ušao u tu kutiju gde je bila većina. Drugačije sam odrastao, bavio sam se drugim stvarima, oblačlo sam se drugačije, slušao sam drugačiju muziku. Već u šesnaestoj godini su me drugačije gledali, i ostali fudbaleri su me često prozivali.

  Dolazio sam na treninge, nosio mods sakoe, drugačiju frizuru, Dr Martens čizme, Harington jaknu... A oni u turskim jašama, klizavim trenerkama, koledžicama. Nisam imao ništa protiv takvog oblačenja, ali oni mene nisu razumeli i prihvatali. Jedine osobe koje su me razumele bili su Borota, Antić, Golac. Jusufi. A ovi ostali su imali pitanja „Zašto si se tako podšišao?“, „Kakve su ti to pantalone?“, „Šta ti to znači?“ Bilo je i uvreda.

  Na pripremama sam slušao Bouvija, Joy Divison, a oni Šemsu, Sinana, Halida...Iskreno nisam imao problema s tom muzikom. Neka je slušaju, ali nisu me prihvatali.

  Sećam se da jednom prilikom redar nije hteo da me pusti na stadion jer je rekao da mu ne ličim na fudbalera! Na kraju su poslali nekog iz kluba da objasni da sam ja rezervni golman. Ta priča je završila u novinama.

  Sa strane sam se bavio manekenstvom. Snimao sam reklame, ali i spot sa pevačicom Lelom Andrić, koja je bila omiljena među fudbalerima. Tražili su mi mnogi da ih upoznam s njom.

  Prozivali su me zbog manekenstva. Sećam se premijere filma „Bulevar revolucije“ u Sava centru. U publici Ilija Petković sa ženom i sinom, a ja na bini, učestvujem u modnoj reviji pre filma. Sutradan me Petko prozivao na treningu „Alo, mali, čuvaj guzu“, „Je li nosiš šminku sa sobom?

  Uvek sam bio na zubu kod njih. Bio sam drugačiji, crna ovca.




Zdravko Đekić Kempes trenutno živi u Južnoafričkoj republici. Posle selidbe u Johanesburg nastavio je da brani i bavi se manekenstvom. Za seniorsku ekipu Partizana je odigrao 8 prijateljskih utakmica.

* Blog "Crno-bela nostalgija" se zahvaljuje Branku Rosiću na tekstu i Đorđu Kojadinoviću na fotografijama.