Aug 15, 2017

VENI, VIDI...

  Videoton (ili Vidi) je klub koji važi za mezimče aktuelnog mađarskog državnog vrha i koji je sva tri svoja trofeja osvojio u XXI veku. Međutim, najsjajnije poglavlje u 76 godina postojanja ,,crveno-plavih" iz Sekešfehervara je učešće u Kupu UEFA u sezoni 1984/85. Na putu ka finalnom dvomeču sa madridskim Realom, malo poznati klub iz severnog komšiluka je eliminisao pet rivala, a našem Partizanu je naneo jedan od najtežih poraza na međunarodnoj sceni.


  Glavni razlog naše eliminacije i teškog poraza u prvoj utakmici bilo je potcenjivanje protivnika. Svi zapisi iz 1984. svedoče o strahovito ležernoj atmosferi u kojoj je Partizan ušao u ovaj dvomeč - sa jedne strane ohrabren antologijskim comeback-om protiv Kvins Park Rendžersa, a sa druge strane žrebom koji je bio tumačen kao izrazito povoljan.

  U kojoj meri je ekipa Videotona bila potcenjena najbolje govori podatak da je Partizan u Sekešfehervar, kao na školsku ekskurziju, putovao direktno iz Vinkovaca, nakon prvenstvene utakmice sa tamošnjim Dinamom.

  Naši igrači su u Sekešfehervar prvi put putovali autobusom koji je imao ugrađen video-plejer, čudo tehnike za to doba. Prema svedočenjima putnika, više pažnje je poklanjano izboru filmova nego analizi protivnika, koji je u prethodne dve runde, bez poraza, eliminisao prašku Duklu i Pari Sen Žermen!
 
  Igrači su vreme uoči utakmice provodili u šopingu i druženju, uz alkohol i karte. Miodrag Ješić i Vladimir Vermezović su kasnije opisivali dugo čekanje u redovima u mađarskim prodavnicama, kako bi se pre utakmice pazarile jeftine Salamander cipele i kobalt posuđe.


  Tadašnji trener Partizana, Nenad Bjeković, je utakmicu u Sekešfehervaru opisao kao ,,najčudniju u svojoj trenerskoj karijeri", a igru Partizana kao ,,sramnu" i ,,ponižavajuću"  za 3-4 hiljade Partizanovaca koji su otputovali na ovo inostrano gostovanje. Naši igrači su u prvom poluvremenu dozvolili domaćima da iz jedne poluprilike, posle greške Čave Dimitrijevića na sredini terena, dođu do vođstva. Utakmica je proslavila centarfora domaćih Jožefa Saboa, aktuelnog trenera podmlatka ženske ekipe Videotona. Sabo je dva od svoja četiri (!) gola dao za četiri minuta na početku drugog poluvremena. Posle drugog gola Mađara, naši igrači su se spontano povukli  i iz četiri šuta primili još tri gola!

  Partizanove igrače je još uvek držala euforija posle eliminacije Kvins Park Rendžersa, mada su se pojavili umor i prve ozbiljnije povrede, posebno u odbrani (Marjanović, Kaličanin, Rojević). Zvonko Živković (koji se ,,skinuo" iz vojske pred revanš sa Englezima) je kasnije priznao da ,,ekipa nije bila ni psihološki ni fizički spremna" da prezimi u Evropi.

  Izvršni odbor kluba je u ,,zaključcima" hitne sednice između dve utakmice odgovrnost za poraz svalio na igrače. Sa ove vremenske distance ipak deluje da je u Partizanu ,,škripalo" na svim nivoima, odnosno da je ceo klub neopravdano potcenio ekipu koja je reprezentaciji Mađarske na Mundijalu u Meksiku 1986. dala čak  tri prvotimca (braća Distl i Čuhaj).


  Domaća štampa je stavila ,,crno-bele" na stub srama, pa će možda neozbiljno zvučati podatak da je veliki broj Partizanovaca i posle 0-5 u Sekešfehervaru iskreno verovao u čudo i još jedan prolaz dalje. Uostalom, naša ekipa je te sezone na Stadionu JNA protiv najjačih protivnika beležila sjajne rezultate: komšije su u 75. ,,večitom derbiju" poražene sa 2-1, splitski Hajduk sa čak 4-1, Dinamo 2-0, šampionsko Sarajevo 1-0, Željezničar - polufinalista Kupa UEFA sa 1-0, petoplasirani Vardar sa 4-0. Kruna pobedničkog niza na domaćem terenu bila je istorijska pobeda nad QPR od 4-0! Ipak, u domaćem prvenstvu Partizanu su san o tituli oduzele ,,male" utakmice na domaćem terenu i remiji protiv Osijeka, Rijeke, Sutjeske, Iskre...tako su se i mečevi prvenstva uklopili u evropski trend Partizana te sezone i rezultate po sistemu ,,toplo-hladno". 


  Partizan je, uprkos teškom porazu od 0-5 u prvoj utakmici, bio favorit u ovom dvomeču, pa su Mađari bili oprezni i u Beograd krenuli sa idejom da prime što manje golova. Heroj prve utakmice, Jožef Sabo, je mađarskim novinarima najavio da će, ukoliko Vidi u Beogradu izgubi 0-6, prestati da igra fudbal!


  Prema zvaničnim podacima, revanš meč 3. kola Kupa UEFA je 12. decembra 1984. na Stadionu JNA pratilo oko 30.000 navijača ili ,,nepopravljivih optimista", kako ih je opisao dnevni list ,,Sport". Od tog broja čak 19.875 gledalaca je imalo plaćene ulaznice. Najpopularnija pesma dana, prema izveštajima dnevne štampe, bila je ,,Šest komada, šest komada, to je naša nada"...Ova rima, u najboljoj tradiciji ,,grobarske" auto-ironije i sarkazma, lansirana je sa južne tribine nekoliko dana posle brodoloma u Sekešfehervaru, na prvenstvenoj utakmici protiv tuzlanske Slobode.

Revanš u Beogradu


  Partizan je na poluvreme otišao sa vođstvom od 2-0 (Živković, Varga), a učesnici revanša kažu da je vrlo lako mogao da se dogodi i potpuni preokret, samo da je austrijski sudija Verer početkom drugog poluvremena dosudio jedanaesterac za ,,crno-bele". U 61. minutu Smajić je fauliran unutar kaznenog prostora ali je Verer izvukao kazneni udarac izvan 16 metara.

  ,,Bunker" Mađara je izdržao, Omerović je utakmicu završio bez intervencije, a Partizan nije uspeo da prezimi u Evropi.
   



   Autor teksta: Dušan Mihajilović

  * fotografije preuzete sa sajta Videotona, www.vidi.hu

 

   

Aug 5, 2017

Momci iz Brazila

   Odlazak Leonarda iz Partizana otvorio je zanimljivu debatu o tome ko je najbolji stranac u istoriji našeg kluba. Kriterijumi su raznovrsni - doprinos osvajanju trofeja, kvalitet nastupa na najvažnijim utakmicama, golovi, borbenost i odnos prema klubu, itd. - a utisci duboko lični. Ono što je nepobitna činjenica (a ovaj blog se bavi isključivo činjenicama) je da je dres prvotimca FK Partizan na zvaničnim utakmicama u prethodnih 10 godina nosilo ukupno 10 fudbalera iz Brazila. Ovo je priča o njima...



Top or Flop?

  Dolazak prvih Brazilaca u Humsku poklopio se sa direktorskim mandatom Ivana Tomića. Tomić je shvatio da za pristupačnu nadgradnju talenta iz Partizanove škola, rešenja mora da traži i na nekim većim, za srpske klubove, dalekim tržištima fudbalera.

  Prvi Brazilac, koji je ugovor sa Partizanom potpisao 15. juna 2007.godine, bio je zadnji vezni fudbaler Juca, tj. Žuka (Žulijano Roberto Antonelo).  Na predstavljanju je obećao da će sve učiniti za Partizan” i nije nas izneverio.  U srca navijača je zbog fanatične borbenosti ušao veoma brzo, a mesto u srcima je zacementirao u proleće 2008. godine kada je uprkos lomu podlaktice insistirao da igra 133. Večiti derbi (i naravno postigao gol za 1-1).  Partizanov Bombardiero je crno-beli dres sa brojem 8 nosio dve divne godine i u tom periodu igrao najbolji fudbal u karijeri (ukupno 53 nastupa i 8 golova).  Njegov status kod navijača apsolutno nije pomutio ni kontroverzan odlazak u La Korunju (šuškalo se o simuliranju neke povrede, kako bi se aktivirala klauzula za odlazak bez obeštećenja).  


  Ivan Tomić je u konsultacijama sa Miroslavom Đukićem u klub doveo tri fantastična stranca, koji su pomogli uspostavljanje Partizanove fudbalske dominacije.  O Moreiri, Dijari i Žuki se sa divljenjem priča i deset godina kasnije.  Gotovo uopšte se ne priča o jedinom promašaju iz tog, junskog prelaznog roka 2007. godine.  Vitor Ugo (Vitor Hugo Manique de Jesus) je visoki napadač, koji je poput slavnog trojca dobio majicu sa ličnim brendingom, ali nikada nije opravdao očekivanja.  Štaviše, na terenu nije izgledao kao neko ko je pre dolaska u Evropu uopšte igrao fudbal.  Ugo je u  Partizan doveden nakon što je na prijateljskoj utakmici sa Fortunom iz Kelna bio dvostruki strelac, o čemu postoje vrlo oskudni pisani tragovi.  Napustio nas je posle samo 6 meseci i 4 ubeležena zvanična nastupa, bez postignutog gola.  Posle Partizana je za 6 godina promenio osam klubova i nijednom se nije upisao u strelce.  Ugo je jedan od najlošijih fudbalera koje sam gledao u dresu Partizana i jedini za koga sam čuo da je nastupao u fudbalskim ligama Bahreina i Omana.


  Cleo (Cordova Cleverson Gabriel) je Brazilac koji je u Partizanu, makar statistički, ostavio najdublji trag.  63 zvanične utakmice, 40 golova, titula najboljeg klupskog strelca u takmičenjima u organizaciji UEFA.  11 golova u kvalifikacijama za Ligu šampiona, 2 gola Arsenalu u grupnoj fazi LŠ, 2 gola u Ligi Evrope, i sve to za samo godinu i po dana “službe”.  Igrač ne preterano brz, ali izuzetno inteligentan i lucidan (makazice protiv Rila!).  U sezoni 2010-11 je u kvalifikacijama za Ligu šampiona golove postizao od šale, i kod kuće i na strani, od Helsinkija do Brisela, i objektivno limitiranu ekipu na mala vrata ugurao u Ligu šampiona.  Ostaje utisak da je posle Partizana i transfera u Gvangžou Evergrande (obeštećenje  4,5m) mogao da napravi bolju internacionalnu karijeru.  Govorilo se više puta i o njegovom povratku u Humsku, međutim...   

  Cleo je izvanredna ilustracija priče o strancima koji u Humskoj nose ekipu i prave razliku, te kontrasta u odnosu na najbliži komšiluk.  Gromoglasno medijski najavljivani, često ozbiljno pedigrirani Brazilci, posle masno plaćenih turističkih boravaka u komšiluku najčešće tonu u zaborav (Fabio, Eli Tadeu, Ailton, Žozezli Silva, Džef Silva, Edgar, Pašeko, Mazenga, Savio, ... Edson, te aktuelni primer Rikardinjo).  Cleo, koga su komšije isprobavale i mogle da dovedu za relativno male pare, na kraju je bez plaćene kirije došao u Partizan i pretvorio se u gol-mašinu.


  Washington (Roberto Marianno Silva) je još jedna od Tomićevih retkih zabluda.  Doveden je u Partizan iz Makedonije Đorče Petrov, nakon statističke veoma zanimljive polusezone u ligi južnih komšija (15 nastupa, 9 golova).  Nikome nije delovalo čudno to što 8 meseci ranije nije prošao probu u Javoru.  Pripišimo to velikoj želji da Partizan dobije atraktivnog napadača.  Majstor kapoere, “Glavni grad”, sa svojih 202 cm delovao je nezgrapno i kao da sam sebe može da povredi tokom komičnih i tako retkih proslavljanja golova.  Za Partizan je odigrao 22 zvanične utakmice i postigao 5 golova.  Unucima će moći da se pohvali da se upisao u strelce i protiv Klub Briža u Ligi Evrope (5.11.2009.), kao i da je ubeležio dve asistencije na Večitim derbijima.  Partizan je želeo da ga se reši zbog, za naše standarde, visokih primanja (govorilo se o oko 180 hiljada evra po sezoni).  Igrao je u Čačku i Iraku, a zatim napustio fudbal.  Jedan naš drugar je nedavno na Facebooku primetio Vašingtonove fotografije iz nekakve brazilske večernje škole, kao i sa nekih izbora gde je Vašington bio član komisije!  Neka mu je sa srećom, šta god da su mu budući životni planovi!  




  Eduardo Pacheco došao kao jedno od najskupljih pojačanja u istoriji kluba, igrač od koga se očekivalo da zameni Tejga i predvodi Partizan do još jedne upečatljive sezone u Evropi.  Kasnije se spekulisalo da je Partizan bio žrtva menadžera, ali na primeru Edua se najbolje vidi koliko su važni skauting uživo i prethodna adaptacija južnoameričkih fudbalera na život i “rad” u Evropi.  U dresu Partizana Eduardo je odigrao 25 utakmica i postigao samo 5 golova – uključujući i gol na evropskom debiju protiv Škendije i jedan prelep lob u Lučanima.  Posle teže povrede kolena, Partizan ga je vratio u Sao Kaetano kako bi uštedeo deo značajnog obeštećenja (1,2 m EUR).  Eduardo se zbog hroničnih problema sa kolenima penzionisao sa nepunih 28 godina i Partizan mu je ostao zenit profesionalne karijere.

Anderson Markeš došao je u Partizan nekoliko nedelja posle bivšeg saigrača (i drugara) Eduarda, uz plaćeno obeštećenje od oko 300,000 evra.  Potpisao je trogodišnji ugovor i od njega se očekivalo da ojača Partizanovu odbranu na putu ka Ligi šampiona.  Od sportskog direktora Krstajića se pak očekivalo da zna da prepozna kvalitetnog štopera. Posle svega nekoliko odrađenih treninga Anderson je prijavio tešku povredu zadnje lože (u klubu su nagađali da je u Beograd doputovao povređen) i na zvanični debi u crno-belom dresu je praktično čekao 100 dana. Na svojoj prvoj prvenstvenoj (ukupno drugoj) utakmici protiv Radničkog iz Kragujevca (3-0. 3.12.2011.) postigao je gol, ali se ubrzo ponovo povredio i više se nije vraćao na teren.  Partizan mu ostaje jedina ekskurzija van nižerazrednih brazilskih fudbalskih terena.

  Lažni Leo (u pasošu Eliomar Correia Silva) je jedan od nezaboravnih transfer promašaja Ljubiše Tumbakovića, koji ga je čak častio i Partizanovom desetkom.  Brazilac je za 3 godine odigrao samo 7 utakmica za naš prvi tim, iz kojih, ni uz najveći napor, ne umem da izdvojim nijedan jedini upečatljiv momenat.  Eliomar se za 3 godine koliko je bio pod ugovorom uglavnom potucao po pozajmicama u inostranstvu (Kečkemet, Pierikos, Larisa) i na kraju se vratio u matični Javor iz Ivanjice, čiji dres nosi i danas.

  Utisak o sumnjivim štoperima iz Brazila 3 godine posle Andersona kompletirao je Fabricio Dornelaš.  Još jedan momak sa dobrim menadžerom, lošom zadnjom ložom, skromnim znanjem bilo kog jezika osim portugalskog i bez relevantnog internacionalnog iskustva. Urbana legenda kaže da je informacija o njegovoj plati (200.000 EUR) izazvala mini-pobunu u svlačionici. U Partizan je doveden na pozajmicu u sezoni u kojoj smo napali Ligu šampiona bez levog beka i kvalitetnog napadača. 

Fabrisio je odigrao ukupno 22 zvanične utakmice za Partizan, od čega čak 9 u Evropi!  Pamte se njegov (poluslučajni) gol u Nemačkoj, kao i antologijski, zaumni galop ka golu Augzburga, što je otvorilo rupčagu u odbrani i pomoglo Bobadilji da nas izbaci iz Evrope u poslednjim sekundama utakmice.  Primećujemo da je Fabrisiov menadžer i posle Partizana uspevao da udomi svog klijenta u inostranstvu, uključujući i odličan ugovor u Astri Đurđu, sa kojom je Brazilac ponovo igrao u Ligi Evrope, i čak eliminisao West Ham.  Glasine kažu da su Rumuni doveli Fabrisija posle odgledanog video materijala... na kome je u glavnoj ulozi bio Gregor Balažic.

  Dolazimo do aktuelnog sastava Partizana i brata Evertona (Everton Luiz Guimaraes Bilher), koga su Ivica Iliev i proviđenje iskopali negde na švajcarskim fudbalskim terenima za svega 350,000 evra. Odmah da kažem - ako imam pravo na lični utisak, voleo bih u svakom timu Partizana po jednog Evertona. Najavljivan je kao Juca sa lošijim šutem (što je Kahriman na 151. Derbiju mogao lično da proveri), zadnji vezni sa teutonskom radnom etikom, i ovaj stranac je vrlo brzo postao omiljen kod najšireg kruga Partizanovaca. Igrač koji je, po svim objektivnim kriterijumima nezaobilazan član najbolje postave domaće lige, i prava duša Partizanovog tima.


  Jubilarni deseti Partizanov Brazilac i indirektan povod za nastanak ovog teksta je Leonardo (Lijunardo) da Silva Souza.  Ne mogu da se setim igrača koji je za kraće vreme (pre neki dan je sastavio tek godinu dana u Srbiji) napravio veći rusvaj.  O njegovoj kompleksnoj ličnosti i nezaobilaznom Instagramu možemo naširoko, ali ako se držimo suvih činjenica: momak iz Andire je u Partizan došao za džabe (pod velikom sumnjom i uz podsmehe koje je delio sa Ivicom Ilievom), odigrao je ključnu ulogu u osvajanju šeste Duple krune, izmišljao golove (i bodove) kada je bilo najpotrebnije, sa Urošem Đurđević poobarao silne klupske i nacionalne rekorde (27 golova na 41 utakmici), prvi posle Dragana Mancea u jednom prvenstvenom ,,večitom derbiju" postigao dva gola, 6 puta savladao protivničke golmane iz slobodnih udaraca, meteorski podigao sebi ugled i posle samo 365 dana došao na prag višemilionskog transfera. 


 Bilo je još Brazilaca koji su trenirali sa crno-belima, ali je legendarnu “probu” prošao samo odavno zaboravljeni Alex dos Santos.  Ovaj talentovani napadač iz mladog tima Gremia je ubeležio 2 nastupa na prijateljskim utakmicama Partizana.  Zatim je odigrao jednu sezonu za Teleoptik, postigao 2 gola u Prvoj ligi Srbije, i posle odlaska iz Beograda imao osrednju karijeru u više rumunskih prvoligaša.  U Teleoptiku su u periodu 2008-2010 boravila još tri ,,pripravnika iz Brazila” -  gospoda Jefferson Madeira, Washington Santana i Elton Martins (pozajmljen iz mladog tima Korintijansa), ali su ukupno odigrali samo jednu utakmicu za Partizanovu filijalu.

  Autor teksta: Dušan Mihajilović 

  Foto: partizan.rs, Miroslav Todorović, Hotsport

Aug 3, 2017

Laura Da Silva: - Ovo je moj Partizan i volim ga svim srcem!

  Jedna od odlika svakog velikog kluba je da oko sebe okuplja navijače ne samo iz svog grada i svoje zemlje, već ljude svih nacija, veroispovesti i porekla. Partizan je uvek važio za takav klub. Oduvek je u sebi imao magnetizam koji je ljude terao da se zaljube u njega i u njegove crno-bele boje. I, dok nije čudo da Partizan i dalje ima mnogo pristalica u bivšim jugoslovenskim republikama koje se sada geografski ,,naslanjaju" na Srbiju (Bosna, Makedonija, Crna Gora), našu pažnju privlače one neverovatne navijačke priče, o ljudima koji ni familijarno, ni nacionalno, ni poslovno, nisu vezani za Beograd i Srbiju, a ipak svim srcem vole Partizan. Takva je bila priča o Slavku Kodrunu iz slovenačke Mežice ili o našoj Mađarici Agnes iz okoline Budimpešte. I dok kod Slavka ili Agneš nalazimo ipak neke racionalne razloge zašto su se odlučili za Partizan (zajednička država i liga, odnosno prijatelji navijači Partizana), priča naše sledeće sagovornice je sasvim neuobičajena. Toliko, da ni sam u prvi mah nisam verovao da postoji neko takav - Portugalka, rođena u Francuskoj, nema nikakve porodične veze sa Balkanom, a vatreno navija za Partizan već skoro dve decenije! Laura Da Silva, iako skromno misli da njena priča ne zaslužuje poseban publicitet, ljubazno je pristala na intervju za ,,Crno-belu nostalgiju". Mi mislimo da zaslužuje, i da vredi svakog slova. Uživajte...


  Crno-bela nostalgija: - Pre svega, Laura, hvala ti na spremnosti da nam izađeš u susret za ovaj intervju. Predstavi se našim čitaocima i navijačima Partizana...

  Laura Da Silva: - Ja bih želela Vama da zahvalim na zanimanju za moju, rekla bih, ljubavnu priču  sa Partizanom. Iskreno, nikad nisam mislila da je to nešto vredno neke velike pažnje, jer postoje hiljade navijača koje su spremne da urade mnogo više kako bi podržali klub. Ja sam Laura, pola Francuskinja (po majci) a pola Portugalka (po ocu). Strast prema fudbalu gajim od ranog detinjstva. Mislim da se još uvek sećam kompletiranja svog prvog Panini albuma, zajedno sa mojim tatom. Bio je to album Svetskog prvenstva iz 1994. a ja sam tada imala 11 godina.

- Pre nego što se dotaknemo Partizana, dozvoli mi da primetim da si ti i navijač Benfike. Da li čitava tvoja familija navija za Benfiku, ili ste podeljeni između više klubova?

- Dobro pitanje! Ja sam trenutno jedini ,,benfikista" u porodici. Moj otac je žestoki navijač Sportinga, a mlađi brat i sestra navijaju za Porto - odrastali su tokom devedesetih i kasnije, i svedočili usponu Porta i njegovoj nacionalnoj i međunarodnoj slavi. Prvi meč Benfike koji pamtim je ,,ozloglašeni" duel Kupa šampiona između Benfike i Olimpik Marseja, kada je Vata postigao rukom pobedonosni gol. Iako je moj otac navijač Sportinga, kao imigrant u Francuskoj ponosio bi se uspehom bilo kojeg kluba iz Portugalije na međunarodnoj sceni. Pričao mi je o slavnim šezdesetim godinama Benfike, o evropskim finalima i trofejima, o Euzebiu, Kolunji i ostalim velikanima, i moje srce je tada već bilo pokoreno.

  Tata je bio prilično razočaran mojim izborom, tako je i danas, pa kada u našoj porodici dođu na red fudbalske teme, onda redovno dolazi i do rasprave sa ocem, bratom i sestrom.

- Zaista je neobično da devojka iz Francuske, a poreklom iz Portugalije, navija za Partizan, a da nema nikakve porodične veze sa Srbijom ili Beogradom. Kako je to počelo u tvom slučaju, kada si se po prvi put zainteresovala za naš klub, i zašto baš Partizan?

-  Kao ljubitelj sporta, prirodno je da sam čula za Partizan i njegovu veliku istoriju, i u fudbalu i u košarci. Prvi put sam otvoreno navijala za Partizan protiv Porta, u  septembru 2000. godine. Utakmica se igrala par dana posle mog rođendana, još uvek se sećam koliko sam bila srećna zbog rezultata od 1-1, nerešeno, strelac Ranković. Nažalost, to nije bilo dovoljno da prođemo dalje, jer smo u revanšu na Antašu izgubili. Ta ekipa je imala velike talente, kao što su Ilić, Duljaj, Ćirković, Ivić, Iliev...i bila sam impresionirana borbom koju su pružili protiv mojih neprijatelja, Porta.

  Ja sam do tada već gajila interesovanje za Srbiju, pošto sam podržala zemlju protiv NATO agresije, paleći američke zastave i  pokušavala sam tada da okupim više prijatelja zbog podrške Srbiji potiv nepravde i vazdušnih napada, sankcija...

- Kada si, posle tog početnog zanimanja za Partizan, primetila da si počela redovno da pratiš Partizanove utakmice i rezultate? 

- Prvih nekoliko godina nisam imala redovan pristup internetu, pa sam rezultate pratila preko specijalizovanih novina i časopisa. Onda, kada se internet razvio, počela sam da pratim redovnije vesti iz kluba. Sada, većinu utakmica gledam preko interneta, mada kvalitet prenosa nije uvek na najvišem nivou. Nadam se da ću u bliskoj budućnosti uspeti da se preselim u Srbiju, pa bih onda svoju podršku mogla da pružam svake nedelje.

- Kakva je bila reakcija tvoje porodice kada su čuli da navijaš za Partizan, da li im je to izgledalo previše čudno ili neobično?

- Već su znali za moje zanimanje za fudbal i Srbiju, tako da im ni najmanje nije bilo neobično. U svakom slučaju, moja porodica je bila veoma zabrinuta kada sam krenula na prvu Partizanovu utakmicu, pošto su smatrali da će to biti opasno, naročito za ženu koja sama putuje.  Štampa u inostranstvu pravi veliki pritisak oko huliganizma u Srbiji, nažalost.

  Postoje brojne anegdote kada sam zajedno sa porodicom van kuće, mnogi nam prilaze i pitaju me čiji dres nosim. Ili na primer, kad sam s majkom sedela u kafiću u južnoj Francuskoj. Nosila sam dres Partizana a konobar je bio ekstremno neprijatan prema nama. Izgledao je kao stranac, pa sam ga upitala odakle je...Albanija! Da, reakcije nisu uvek pozitivne, ali ja ponosno nosim dresove Partizana i Srbije. To je deo mog DNK.



- Koji su ti omiljeni igrači Partizana, a koje utakmice nezaboravne?

- Očigledno je da volim, pre svih, one igrače koji su iz Partizana došli u Benfiku. Partizan poseduje akademiju koja neguje talente godinama i koji posle zasijaju u najprestižnijim evropskim ligama. Mitrović, Ljajić, Jovetić, Živković...bila sam tužna kad je letos otišao Milenković. Mislim da je on, iako sasvim mlad, jedan od najboljih centralnih bekova tamo. Nemam nikakve sumnje da će se razviti do stepena da bude jedan od najboljih.

  Od starijih imena, moram da pomenem Ivicu Kralja, svakako jednog od najboljih golmana tog vremena, kao i našu najbolju generaciju ,,Partizanovih beba".


- Partizan i Benfika, da li je uopšte moguće porediti ta dva kluba?

- U svojim zemljama i jedni i drugi su istorijski klubovi, od kojih se uvek očekuje borba za trofeje i napredak u Evropi. Nažalost, delimo činjenicu da su oba kluba u finansijskim nevoljama. Benfika je drugi klub u Evropi po visini duga. Nismo u mogućnosti, ni jedni ni drugi, da zadržimo talente, već ih jako mlade prodajemo kako bismo opstali. Ali ja se naježim kad gledam Benfiku kao i kad gledam Partizan. Za mene, to su dva kluba sa dušom i istorijom.

- Uspela si da upoznaš neke bivše Partizanove fudbalere koji sada igraju za Benfiku. Kakva su ti iskustva iz tih susreta?

- Upoznala sam Fejsu i Živkovića ove godine, dan posle utakmice Lige šampiona protiv Borusije iz Dortmunda, igrane u Lisabonu. Pošto sam ujedno i kolekcionar, imala sam par dresova koje je Žile trebalo da mi potpiše. Pošto moj srpski nije savršen, zamolila sam prijatelja da ga pita da mi se potpiše baš na srpskom. I Žile i Fejsa su bili prijatno iznenađeni da čuju Portugalku kako priča srpski. Žile mi je potpisao dresove a Fejsa mi je čak ponudio dres koji je nosio na prethodnoj utakmici. Objasnila sam mu koliko volim Partizan i Srbiju, a on je uzvratio da je to prvi put da tako nešto čuje od stranca. Napravili smo nekoliko snimaka, bilo je to divno iskustvo. Ako Fejsa ovo nekako pročita, želela bih da mu kažem da su mi ponuđeni njegovi dresovi iz Partizana, i da bih volela da mi ih potpiše kada u oktobru dođem da gledam Srbiju!


- Znamo da si posetila Beograd i Stadion Partizana. Kada se desila tvoja prva poseta i možeš li nam opisati atmosferu

- Moja prva Partizanova utakmica, uživo odgledana, je nedavno protiv Vojvodine, 10. maja 2017. Mnogo prijatelja mi je reklo da ne očekujem dobru igru, da je stadion star i ni približno lep kao stadion Benfike...kada sam izašla iz autobusa i prošetala do stadiona, bio je to najlepši mogući prizor. Postalo je sve to vrlo emotivno za mene, osetila sam suze. Bio je to stari san koji sam upravo ostvarla. Ulaz je bio slobodan a stadion je bio pun. Utakmica je bila kvalitetna, ali moram da kažem da su mi oči pola utakmice bile na terenu a pola na južnoj tribini. Sjajna podrška ,,grobara", tako nešto nisam iskusila do tada, iako sam redovna na jugu stadiona Benfike! Na kraju utakmice, šou sa bakljama, to sam uspela i da snimim. To je ono kakav bi fudbal treba da bude - od navijača, za navijače. Mrzim sterilisani osećaj modernog fudbala. Sasvim podržavam ,,No Pyro, No Party", tako da je to za mene bilo fantastično iskustvo.





 
  Sutradan, obišla sam trofejnu salu i stadion. Osoba koja mi je upriličila posetu bila je sjajna i zaista je bilo veoma emotivno videti i dodirnuti sve te pehare i klupska sećanja. Napravila sam dosta snimaka a omogućeno mi je i da uđem na sam teren. Dobila sam člansku kartu kluba, za koju sam veoma ponosna da je imam. Takođe, uzela sam jedan mali busen svete trave, koji dragoceno čuvam u svojoj tašni.



- Da li znaš da su Partizan i Sporting igrali prvi meč u istoriji Kupa šampiona?

- Da, apsolutno, daleke 1955. I mislim da smo ih razbili (smeh).

- Uporedi nam rivalstvo Partizana i Zvezde sa rivalstvom Sportinga i Benfike?

- Mržnja jednih prema drugima definitivno može da se poredi. Naš lisabonski derbi nije uvek nasilan, ali je u prošlosti rezultovao mnogim smrtnim slučajevima, pa čak i ove godine. Sporting je pre nekoliko decenija bio mnogo konkurentniji i borba za titulu se često vodila između ta dva kluba.

  Rivalstvo se takođe pojačava prelascima igrača i trenera u ,,neprijateljski klub", a mediji oko toga prave dodatnu galamu.

  Srpski ,,večiti derbi" je intenzivniji van stadiona, ali u obe zemlje, derbi je sjajan šou, kako na tribinama, tako i na terenu. Nadam se da ću uskoro posmatrati jedan derbi.

- Pored Partizana, zainteresovana si i za srpsku kulturu, i kao što mogu da primetim, uspešno učiš srpski jezik! Jesi li zadovoljna napretkom po tom pitanju?

- Hahaha, još uvek ne bih rekla da je uspešno, ali učim. Prvi priručnik iz srpskog jezika sam kupila kada sam imala 17 godina. Tada nisam uspela da istrajem u ,,studiranju" ali sada sam rešila da posvetim tome više vremena. Stekla sam i prijatelje koji su uvek voljni da mi pomognu, ohrabruju me. Postavila sam sebi cilj da za dva meseca vodim lake konverzacije, a da tečno pričam za dve godine. Srpski je zaista lep i bogat jezik a ja sam se zaljubila i u zemlju i u narod.

- Kada opet planiraš da nas posetiš?

- Dolazim nazad u oktobru, kako bih se krstila po pravoslavnim običajima, u pravoslavnoj crkvi. Izabrala sam simboličan datum - 4. oktobar, i to će biti jedan od najvećih događaja u mom životu. Nažalost, Partizan neće te nedelje igrati, ali ću osigurati da organizujem žurku povodm svog krštenja i Partizanovog rođendana.

  Nažalost, moraću da se prošetam i do stadiona ,,cigana", da navijam za Srbiju protiv Gruzije, 8. oktobra. Unapred se radujem pevanju himne sa hiljadama srpske braće i sestara!

- Priznajem da sam šokiran svim ovim što si nam ispričala o tvojoj posvećenosti Partizanu. Kako ljudi u Beogradu reaguju na tvoju priču?

- Mnogi su zadivljeni ali ja ne razumem i dalje - zašto? Ljudski umovi su opterećeni novcem i izgledom. Ne zanima me ako nemamo nov i moderan stadion, ako je situacija u klubu loša, ili ako je većina utakmica dosadna i neprijatna za gledanje. Ovo je moj Partizan i ja ga volim svim srcem.

  Htela bih da poručim ljudima koji će ovo pročitati, a to je i glavni razlog zašto sam prihvatila ovaj intervju, da budu ponosni na istoriju našeg kluba i na put ispred nas. Ono što smo ostvarili prošle sezone, ,,dupla kruna", nije ništa manje od čuda. Sve smo imali upereno protiv nas, i potrebne su nam sve snage da stanemo iza kluba i podržimo ga. I u lošim i u dobrim momentima.



- Hvala ti, Laura, još jednom za intervju, uskoro te očekujemo u Beogradu!

-  Hvala i tebi, želim vašoj ekipi sve najbolje u nastavku rada na ovom sjajnom blogu. Hvala za vaše napore i predan rad, odatle sam mnogo naučila o istoriji kluba, uživam gledajući stare slike, novine, ulaznice...Napred Partizan!


* Osim zahvalnosti Lauri Da Silva na intervjuu, hvala i Slavku Kodrunu i Bobanu Živanoviću na pomoći i kontaktima. Slike su iz privatne arhive Laure Da Silva.

** Nije dozvoljeno preuzimanje teksta i intervjua bez dozvole autora.

Jul 27, 2017

Regionalna liga - alibi tema: čekajući Olivera i privredni rast

  Par komentara mojih prijatelja na društvenim mrežama, posle utakmice Budućnosti i Partizana, podsetili su me na to da odavno želim da na ovom mestu napišem nešto na račun famozne regionalne lige. Te lige, koju većina ljubitelja fudbala iz Srbije priziva već godinama, ali ona nikako da se desi. Ovaj post nije nikakva rasprava sa stanovištima mojih prijatelja i ostalih ljudi koji misle drugačije, niti je to puko izjašnjavanje za i protiv regionalne lige, već pokušaj da na jednom mestu saberem sve minuse i pluseve ove ideje. Stav je lični i ne mora da znači da je Bogom dan i ispravan.

  Kada se kaže ,,regionalna liga", najčešće se misli na ponovno okupljanje ekipa iz nekadašnje Prve savezne lige Jugoslavije. Znači, liga koja bi na jednom mestu okupila Partizan, Zvezdu, Hajduk, Dinamo, Vojvodinu, Rijeku, Sarajevo, Željezničar, Olimpiju, Maribor, Vardar, Budućnost, verovatno i Osijek, Radnički i Slobodu...

  Verovatno su gore pobrojane ekipe neupitne i da niko ne osporava njihovo mesto u toj potencijalnoj ligi o kojoj se mašta, uz eventualno nove snage u međuvremenu iznikle na ovim prostorima, poput Zrinjskog, Čukaričkog i sličnih klubova.

Partizan - Hajduk, foto: ,,Tempo"

  Pripadam generaciji koja je imala sreću da ,,zakači" najmanje petnaest godina jugoslovenske lige. Naravno, apsolutno se slažem da je ta liga bila za tri koplja iznad svake pojedinačne lige koja se danas igra na prostorima od Triglava do Đevđelije, i to nije sporno. Ali to samo po sebi ne znači da je regionalna liga realnost u ovom momentu. S obzirom na iskustvo gledanja predratne lige do 1991,  smatram da mogu da pokušam da povučem paralele između te lige i sadašnjih liga nastalih na njenim razvalinama, kao i između situacije u društvu nekada i sada. Najlakše će biti to uraditi preko nekih floskula (ili čak i mitova) uvreženih u fudbalskoj javnosti. Idemo redom...

,,Jugoslovenska liga bila je peta u Evropi po snazi i kvalitetu"

  Ova rečenica kojom se najčešće ,,argumentuje" neophodnost regionalne lige je glupost u rangu one da je JNA bila četvrta vojna sila u Evropi. Ponavljam, svakako da je jugoslovenska liga bila svemir u odnosu na sadašnje lige (srpsku, hrvatsku, bosansku...) ali narod na ovim prostorima voli da sklizne u mitomaniju i da svet oko sebe sagledava samo u krajnostima (ili je nešto najbolje, ili je najgore). Realno, ta liga je u najboljem slučaju bila deseta u Evropi, ali i to je veliko pitanje. Međunarodni rezultati jugoslovenskih klubova u evropskim kupovima su neumoljivi: jedan trofej Kupa šampiona (C.zvezda) i jedno finale (Partizan); jedan trofej Kupa sajamskih gradova (Dinamo) i jedno finale (Dinamo); jedno finale Kupa UEFA (C.zvezda). Uz nekoliko polufinala i četvrtfinala raznim prilikama u bilo kojem od takmičenja, a koje su ostvarivali Hajduk, Partizan, C.zvezda, Vojvodina, Radnički... i mnoštvo eliminacija u prvim kolima, to bi bilo sve. Svakako respektabilan bilans, ali daleko od vrha evropskog fudbala. Ali, tako to ide sa godinama - što vreme više odmiče, sve ono staro i nekadašnje nam je lepše, i gubimo kritički odnos prema prošlim vremenima.

,,Partizan i Zvezda su redovno imali po 15.000 gledalaca i kada nije derbi utakmica"

  Još jedan mit. Ovaj ,,argument" se poteže kada želi da se objasni kako se sada utakmice igraju pred mizernim brojem gledalaca, i onda se, naravno, ide u drugu krajnost. Svakako da je poseta nekada bila mnogo veća nego danas, ali daleko od toga da je sve bilo idealno. Kao što se sećam krcatog Stadiona JNA protiv ostalih članova ,,velike četvorke", i mnoštva utakmica Partizana u Beogradu protiv Sarajeva, Želje, Vardara, Radničkog, Rijeke...sa preko 20.000 gledalaca, tako se sećam i onih sa po 4-5.000. Ista situacija je i sa ostalim klubovima. Poseta u toj ligi je varirala u zavisnosti od kvaliteta domaće ekipe, eventualnih potresa u klubu, loših ili dobrih sezona, vremenskih prilika, atraktivnosti rivala. Osim toga, bila je daleko veća zemlja. Ne možete danas očekivati da utakmicu Partizana i Javora gleda više od 5-6.000 ljudi. Partizan je, uz Hajduk i Zvezdu imao mnoštvo navijača van svoje matične republike, a danas je ekonomska situacija neuporedivo lošija, i uz sav animozitet među nacijama na ovim prostorima, svakako treba imati i to na na umu. Nekada, derbi između Partizana i Hajduka su gledale hiljade navijača iz Bosne, Makedonije, Crne Gore...a da je sada, samim smanjenjem države, smanjena i populacija koja ide na utakmice. Uz faktore ekonomske krize, porasta međunacionalne mržnje i ratova na ovim prostorima, uz pojavu mnoštva drugih vidova zabave, nije realno očekivati da danas iste kategorije ljudi i u nekadašnjem broju posećuju utakmice kao pre trideset i više godina.

Partizan - Sarajevo, foto: ,,Tempo"

  Posle dve najčešće predrasude o Prvoj saveznoj ligi, i zaključka da je uz sve nedostatke ta liga apsolutno bila pojam kvaliteta za današnje lige, ali i daleko od evropskog vrha, hajde da sagledamo pluseve i minuse potencijalne ,,regionalne lige", odnosno razloge za i protiv nje, i koliko je ona uopšte realna u ovom momentu...

Koncentracija kvaliteta: plus

  Sigurno je da nije isto kada Partizan ili Zvezda gostuju u Subotici ili Splitu, Surdulici ili Rijeci, na Voždovcu ili na Koševu. Kvalitet takve lige bi svakako bio na višem nivou, svaki od tih terena u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji...bio bi ,,vruć teren". I pored toga što Hajduk, Dinamo, Željo i Sarajevo nisu isti kao oni iz 80-ih godina prošlog veka, oni ipak i dalje predstavljaju koncentraciju kvaliteta u svojim sredinama. Koncentracija kvaliteta i sada postoji na nivou većem od nacionalnih liga - u takmičenjima UEFA, ali o tome  kasnije. Dakle, ovde ide plus, ne zato što bi regionalna liga donela ko zna kakav vrhunski kvalitet, već što bi ipak bila nešto jača od sadašnjih nacionalnih liga na prostoru bivše SFRJ.

Veće interesovanje publike i medija: plus

  Nesporno je i to da bi gostovanje Dinama u Humskoj 1 ili Hajduka u komšiluku izazvalo mnogo veću pažnju publike i medija. Što se tiče publike, veliko je pitanje da li bi hiljade mladih navijača dolazile radi atraktivnosti rivala ili zbog ispoljavanja međunacionalnih animoziteta, da ne kažem mržnje. Setimo se Jadranske lige u košarci, kada je prvih par godina (bez prisustva Partizana) ona služila da se ispolje samo nacionalne strasti i pale tuđe zastave, dok je sport bio u desetom planu. Bojim se da bi se slično i sada desilo - fudbal bi pao u senku senzacionalističkih ispraznih tekstova tipa  ,,nećete verovati kakvu su poruku poslali navijači (Partizana, Zvezde, Vojvodine...zar je bitno?) pred gostovanje starog rivala iz Hrvatske (Hajduka, Dinama, Rijeke...zar je opet bitno?) Mediji koji su se pretvorili u lovce na klikove bi apsolutno podržali tako nešto, dok bi fudbal pao u drugi plan. Dalje, i Jadranska liga u košarci je prvih godina bila hit, dok sada nije retkost da se utakmice igraju pred polupraznim dvoranama. Ali, hajde da ipak ovde upišemo plus, jer bi, makar na kraće staze, dueli protiv Hajduka, Dinama i ostalih, sigurno pobudili veću pažnju nego što to danas uspevaju okršaji ,,večitih" protiv Bačke, Javora ili Surdulice.

Razbijanje trenutnih monopola i veća regularnost lige: plus

  Možda i najveći plus do sada. U Hrvatskoj se svi žale na monopol Dinama (neću da ulazim u opravdanost te tvrdnje jer ne živim tamo) dok ovde u poslednjih par godina imamo čitavu infrastrukturu podešenu volji jednog kluba. Daleko od toga da je Partizan bio klub bez uticaja, ali Zvezda smenjuje i postavlja rukovodstvo FSS, instalira svoje ljude u savez, sudijskom komisijom je vedrio i oblačio bivši sudija koji se javno hvalio da ,,sa njim na terenu Zvezda nije mogla da izgubi", bivše sudije i funkcioneri sudijske organizacije ulaze u upravu Crvene zvezde, Zvezda postiže  gol na derbiju iz gol-auta, sviraju joj se komični penali, a sudije - akteri tih podlosti nisu iskusile nikakve teže konsekvence. Prema Zvezdi se određuje broj stranaca u domaćoj ligi, prvo se povećava na šest pa se smanjuje na četiri, zbog Zvezde se pomera termin derbija kako bi joj se uveličao rođendan. O medijskoj i svakoj drugoj podršci Zvezdi i provlačenju Partizana kroz blato preko nacionalnih frekvencija i da ne govorimo. Sigurno je da tako nešto ne bi bilo moguće u regionalnoj ligi, ili bar ne u toj meri.

  Ipak, i tu postoji jedno pitanje. Pretpostavimo da bi ta regionalna liga bila regularnija i transparentnija od domaće lige. Ali šta ako bi Partizan na druge načine, unutar svoje zemlje, bio opstruiran a favorizovan onaj drugi, komšijski klub? Sve to smo videli ovih godina, pre svega u košarci. Drugim rečima - igraćemo regularniju i nešto jaču ligu, ali možda nećemo startovati sa istih pozicija. Neko će imati silne sponzore i neograničen budžet za kupovinu igrača (uprkos dugovima), a nekome će sponzori volšebno nestajati i odlaziti.

  Ali, u strogo takmičarskom i sportskom smislu, plus.

Veći prihod klubova: plus 

  U skladu sa povećanim interesovanjem publike i prihod bi bio veći, bar od prodatih ulaznica i TV prava. Za verovati je, ako bi se takva liga uspostavila, da bi određeni novac dolazio i od TV prava i sponzora. Ipak, ne treba preuveličavati ovaj faktor jer ekonomska situacija ne ide u prilog mitu o ,,masi sponzora koji jedva čekaju da pomognu regionalnu ligu". Naprotiv, svedoci smo kako se finansijski urušavaju giganti koji ekonomski drmaju ovim prostorima (,,slučaj Agrokor") ili se ljuljaju oni koji su navodno, ,,motor razvoja" (štrajk u ,,FIAT-u"). Ipak, bar u kratkoročnom periodu, ovde bi se mogao upisati plus.


  To bi bile prednosti eventualne regionalne lige. Hajde da vidimo i onu drugu stranu, i ubeležimo sve nedostatke te lige...

Dinamo - Partizan, foto: ,,Tempo"

  Usklađenost i zeleno svetlo od UEFA: minus

  Jedan od najvećih minusa. Stalno se po srpskim medijima piše kako ta regionalna liga ima ,,zeleno svetlo od UEFA" (naročito od novog predsednika, Slovenca Čeferina), kako je potrebno ,,samo" da se savezi dogovore a onda će UEFA lako da reguliše ostale tehnikalije, i slično. Naravno, pitanja kako bi se u postojeće kalendare takmičenja uklopila ta liga, kako bi se ona odrazila na državna prvenstva, da li bi iz te lige postojala prohodnost u evropske kupove...o tome medijski zagovornici te ideje regionalne lige glasno ćute. Daleko je teže organizovati regionalnu ligu u fudbalu, nego Jadransku ligu u košarci, SEHA ligu u rukometu i slične lige. U logističkom smislu, fudbal je neuporediv sa ostalim sportovima. Kao što reče jedan bivši trener Partizana, kratko ali tačno i jezgrovito - ,,u fudbalu je sve veće". Veće ekipe, veće interesovanje, veći bezbedonosni rizici, veći zahtevi oko organizacije, duže i fizički zahtevnije utakmice, duži oporavak posle utakmica...Dalje, ako bi regionalna liga davala prohodnost u evropska takmičenja, onda nacionalne lige na prostoru bivše SFRJ ne bi mogle imati istu prohodnost kao do sada. UEFA bi time srušila ceo svoj sistem, nije logično da se u okviru jednog kontinenta igra i regionalna liga, ali i nacionalna prvenstva, te da i jedni i drugi daju prohodnost u evropska takmičenja pod jurisdikcijom UEFA. S druge strane, ako regionalna liga ne bi prvoplasiranim klubovima davala prohodnost u Ligu šampiona ili Ligu Evrope, postavlja se pitanje koja je onda svrha igrati je? Radi većeg prihoda, interesovanja medija, koncentracije kvaliteta? Pa sve to imamo u grupnim fazama Lige Evrope ili Lige šampiona, ali treba doći do te faze...i tu leži ključ čitave priče.

 Raspoloženje prema ideji regionalne lige u drugim državama: minus

  Iako se stalno piše o tome (u srpskim medijima) kako je regionalna liga projekat koji svi jedva čekaju, pitanje je, na koje ne postoji odgovor, zašto se onda ta liga nije do sada organizovala za sve ove godine? Iz prostog razloga što podrška njoj uopšte nije na tom nivou kao što se ovde priča. Nije sporno da postoje ljudi iz fudbala u Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji pa i Sloveniji, koji su za takvu ligu. U Hrvatskoj stvari stoje drugačije. Čak i oni ljudi koji su pristalice takve lige javno se ne izjašnjavaju jer je pritisak javnosti u Hrvatskoj suviše veliki, kao i animozitet prema idejama bilo kakvog povezivanja koje asocira na Jugoslaviju, pa makar i kroz regionalnu fudbalsku ligu. A svi znamo da regionalna liga bez Hajduka i Dinama nije prava liga.  Uostalom, da li je slučajno da Hajduk i dalje ne igra Turnir prijateljstva koji se već nekoliko godina organizuje u Stanišićima, na nivou mlađih kategorija? Ja uopšte neću ovde da polemišem o politici, niti da pričam kroz nacionalnu prizmu. Činjenica je da su ljudi u Hrvatskoj većinski protiv regionalne lige, samo što to ovde niko ne želi da vidi, a samo mu se kazuje. Tu i tamo, i u hrvatskim medijima se pojavi nekakav tekst o tome kako su se negde u potaji sastali čelnici nacionalnih saveza i dogovorili o regionalnoj ligi, da bi brže-bolje već posle dan ili dva isti ti čelnici demantovali takve navode. Čak i da su se sastali, čak i da puštaju probne balone, vidimo da u Hrvatskoj ti probni baloni regionalne lige nikako da polete. I taj stav treba uvažiti a ne ignorisati.

Gubitak sigurnih mesta u evropskim takmičenjima zarad nesigurnog mesta kroz regionalnu ligu: minus

  Pretpostavimo da bi se regionalna liga  organizovala tako da njen pobednik ima prohodnost u Ligu Evrope, u najmanju ruku, ili možda čak i u Ligu šampiona. U tom slučaju, sigurno je da bi bila smanjena, ako ne i ukinuta prohodnost u Evropu kroz nacionalne šampionate, a postavlja se pitanje i formata i budućnosti nacionalnih šampionata u slučaju regionalne lige. Zašto bi Partizan i Zvezda u Srbiji, ili Dinamo, Hajduk i Rijeka u Hrvatskoj, žrtvovali sigurna mesta u kvalifikacijama za LŠ i LE koja bi ostvarili kroz svoje lige i sa slabijim rivalima, zarad maglovitog mesta u regionalnoj ligi, uz daleko jaču konkurenciju? Zašto bi se bilo ko odricao sadašnje sigurne prohodnosti u evropske kvalifikacije kroz nacionalni šampionat? Zašto Mađari, Česi, Slovaci i Poljaci ne organizuju svoju regionalnu ligu (osim Poljske, svaka od tih zemalja je na nivou Srbije ili Hrvatske prema veličini i broju stanovnika, kao i jačine fudbala)? Pa zato što nisu ludi da žrtvuju svoje nacionalne lige kao nužnu fazu ka plasmanu u evropska takmičenja, ali i zato što shvataju da nikakva regionalna liga nije garant napretka fudbala. Na Poljake, Slovake, Čehe i Mađare ćemo se vratiti kasnije. Dakle, vrlo konkretno i praktično pitanje na koje nijedan zagovornik regionalne lige nema odgovor - šta sa mestima u Evropi? 

Poboljšanje kvaliteta i napredak fudbala kroz mečeve u regionalnoj ligi: minus

  Pitate se zašto minus, ako je gore već upisan plus za povećanu koncentraciju kvaliteta? Da, regionalna liga bi bila iskorak u kvalitetu u odnosu na sadašnje lige, ali to samo po sebi neće doneti napredak klubovima i fudbalu na ovim prostorima. Mi i dalje mislimo da su to oni isti klubovi iz perioda SFRJ. A vidimo da ovih godina Partizan gazi Zrinjski bez problema,  da Sarajevo ispada od totalnih anonimusa u Evropi, da Hajduk tavori čitavu deceniju, o drugima da ne govorimo. Zaboravljamo da se u Bosni igra jedna od najkorumpiranijih liga, prema kojima je srpska Superliga suvo zlato, i sad će klubovi iz te i takve lige da donesu ne znam kakav napredak kroz regionalnu ligu?  U određenom stepenu bi se svakako poboljšao kvalitet ekipa kroz regionalnu ligu, u smislu navikavanja na nešto jače rivale i neugodna gostovanja, ali i dalje bi postojao prag preko kojeg se ne bi moglo napred, bez sistemskih promena. Na primer, KK Partizan je suvereno vladao Jadranskom ligom i osvajao je šest puta pa vidimo gde je danas. Ne, nije za to kriva Jadranska liga, već je to dokaz da ta liga, kao ni potencijalna regionalna liga u fudbalu nisu čarobni štapić koji rešava sve probleme. Ostaju i dalje sistemski problemi i oni su ključ cele priče: nedefinisan svojinski status klubova, problemi u finansiranju, nenormalni dugovi klubova za koje niko nikada nije odgovarao, nekompetentne uprave klubova (sposobne ponajviše za transfer politiku i bezglavu rasprodaju igrača), ljudi zalutali na pozicije klupskih čelnika, preglomazna liga u kojoj se rasipa i ono malo kvaliteta uz pogrešan sistem takmičenja, stadioni i infrastruktura u raspadu i bez jasnih naznaka kad će biti dovedeni u red.

Partizan - Olimpija, foto: ,,Tempo"

I malo duži zaključak...

  Zbog svega navedenog mislim da je priča o regionalnoj ligi nametnuma dilema ,,za i protiv" i jedna velika alibi priča. Alibi za sve nesposobne ljude u fudbalu i oko fudbala, koji sopstvenu nesposobnost pravdaju nekakvom nepostojećom regionalnom ligom, jer ,,eto da je nje, sve bi bilo bolje", ,,nismo krivi što smo ispali iz Evrope, kako da ne ispadnemo kad ne postoji jako takmičenje poput regionalne lige", i tako dalje. Regionalna liga je zaista sjajan alibi, kao priča o privrednom rastu i boljem životu, samo treba da se strpimo još malo, i onda će doći privredni rast (ili regionalna liga) i sve će biti bolje. Taj alibi je ujedno i opravdanje da se ne radi ništa, ni na polju sistemskih rešenja u sportu, niti u klubovima. Najlakše je posegnuti za tom pričom, ali sposobni ljudi valjda treba da se organizju u okvirima koji postoje i da unutar njih smisle načine za napredak, a ne da se višedecenijska žabokrečina u fudbalu i nespremnost na bilo kakve promene pravda nepostojanjem nekakvog imaginarnog projekta. Na stranu što je najveća prepreka organizaciji regionalne lige činjenica da je totalno nerealna - iz organizacionih i istorijskih (međunacionalnih) razloga, što domaći mediji autistično zanemaruju već godinama.

  Regionalna fudbalska liga je kao solidan polovni automobil koji će neko pokloniti čoveku sa mizernim primanjima od 200 evra mesečno. Za neko kraće vreme on će poboljšati svoj život, brže dolaziti na posao, bolje organizovati život svoj i svoje porodice. Problemi nastaju kada treba da se auto popravi, da se krene na neki dalji put, da se redovno sipa gorivo, i onda on shvati da njegov problem nije u posedovanju ili neposedovanju automobila, već u odsustvu sistemskih rešenja koja bi mu omogućila veća primanja, a onda će on lako da odluči kako bolje da organizuje svoj život.

  Postoji još jedan mit koji se ponavlja od zagovornika regionalne lige: ,,nema Evrope bez jakog takmičenja". Primeri klubova poput BATE Borisov, Ludogoreca, Rozenborga, Apoela, u startu demantuju tu tvrdnju. Nijedna od tih liga ne može se podičiti kvalitetom, ali su navedeni klubovi uspevali da igraju u grupnim fazama Lige šampiona. I niko od njih ne igra regionalnu ligu. Ljudi su, jednostavno, uložili novac, odradili dobar skauting pojačanja, angažovali dobre fudbalere, ojačali klubove na svim nivoima i kao posledica toga je došao rezultat. Uradili su maksimalno u okviru svojih mogućnosti. Što se tiče već pomenutih Čeha, Slovaka, Poljaka i Mađara, oni su pravi recept kako se ide napred, a bez regionalne lige. Sve ove zemlje (osim Poljske) su slične Srbiji po fudbalskom kvalitetu i broju stanovnika, ali uradili su neka sistemska rešenja u fudbalu, licenciranje klubova je kod njih ozbiljna stvar, infrastruktura fenomenalna, lige dovedene u red (posebno u Poljskoj).

  U vezi s tim, da li ste primetili kako u vreme dok je Partizan igrao grupnu fazu Lige šampiona ili Lige Evrope, dok je izbacivao Njukasl, Steauu i Anderleht, niko ni u ludilu nije pominjao regionalnu ligu? Međutim, čim se krene sa slabijim rezultatima, čim se srpskom fudbalu dese razni Šamroci, Kairati i slični, krenu priče o tome kako je jedino regionalna liga čudotvorno rešenje naših problema. A upravo su plasmani Partizana u grupne faze Lige šampiona i Lige Evrope najubedljivije dokazali da regionalna liga nije krunsko pitanje oporavka domaćeg fudbala. Onda kada se uloži novac, kada se pametno radi, kada postoji strategija, kada se dovedu dobra pojačanja umesto sulude rasprodaje - onda rezultat neminovno usledi. Partizanova dominacija u ,,večitom derbiju" u poslednjoj deceniji ide u prilog tome - čim smo počeli da dovodimo bolje i kvalitetnije igrače (strance, pre svega), usledile su i pobede u serijama.

  Sve ono za čim kukamo i za šta verujemo da bi nam donela regionalna liga (veći kvalitet, veći prihodi, interesovanje publike i medija, korektnije suđenje, nepostojanje monopola u domaćoj ligi) - sve to već imamo kroz evropska takmičenja. Nije potrebno tražiti hleba preko pogače, samo je potrebno organizovati se i uspostaviti red unutar klubova. Zašto bi neko kukao za utakmicama protiv Rijeke, Maribora, Zrinjskog i Budućnosti, ako možeš da ih sretneš i savladaš u nekom evropskom takmičenju, a to je Partizan i činio svih ovih sezona, baš protiv navedenih rivala? Zašto bi kukao za Dinamom, Hajdukom i Rijekom, ako možeš da igraš sa isto tako jakim ili i jačim rivalima u kvalifikacijama? Hoćemo jake mečeve? Pa imamo ih sve ove godine, suvišno je nabrajati sve rivale sa kojima smo se sastajali, od Helsinkija, Steaue, Genka i Žiline, do Arsenala, Totenhema, Anderlehta i Intera.

  Zato smatram da je regionalna liga alibi priča i nametnuta dilema. I ovo nije tekst za i protiv regionalne lige, ovo razmišljanje uopšte nije na tim frekvencijama krajnosti, biti za i biti protiv nečega. Problem našeg fudbala je nedostatak sistemskih rešenja i sređivanje stanja od vrha do dna. Ako se to ikada desi, onda će najmanji problem biti odluka da li postoji interes da se igra nekakva regionalna liga. Prvi bih bio za takvu ligu, ali samo ako bi ona imala pravi smisao i cilj. I, naravno, da ta odluka o regionalnoj ligi bude rezultat racionalnih analiza, a ne kvazi-nostalgičnih naklapanja i prodavanja magle naših medija, u odsustvu hrabrosti da se ukaže na sistemske probleme domaćeg fudbala i društva.

  Valjda im je lakše da tugaljivo prizivaju regionalnu ligu iako je ona druga (najbitnija) strana neće, sa poniznošću novinara estradnih rubrika koji po hiljaditi put pitaju splitskog kantautora: ,,Olivere, kad ćete nam doći u Beograd?"  

  Godine prolaze, a ni Olivera, ni regionalne lige, ni privrednog rasta. Oprosti nam, Pape.

  I da, ne pišem ovo sa nacionalističkih pozicija. Ne delim ljude po naciji i veri. I meni nedostaje, u fudbalskom smislu, ona stara Prva savezna liga. Iskreno cenim sve značajne ex-Yu klubove i njihov uticaj na domaći fudbal, često posećujem njihove stranice, pratim njihove rezultate. Često i ja poželim da nam subotom umesto Bačke gostuje onaj Velež, ili makar uvek neugodna Rijeka umesto Lučana. O Hajduku, Dinamu ili sarajevskim rivalima da i ne govorim. Ali to nije razlog da žmurim na sve ono to se dogodilo oko nas u poslednjih četvrt veka, kako u društvu, tako i u fudbalu.

P.S. Dok sam završavao ovaj tekst, Rijeka i Vardar su došli na korak od toga da eliminišu Salcburg i Kopenhagen. Možda i ne uspeju, ali su pokazali da su sasvim ravnopravni. Bez ikakve regionalne lige.

 

  

 

Jul 5, 2017

Zašto je dobro imati sezonsku ulaznicu?

  Nas nekoliko drugara, koji stojimo iza ovog bloga, odlučili smo da napišemo i jedan ovakav tekst, koji donekle odudara od tematike bloga, ali nije baš ni daleko od nje. Odmah da razjasnimo da ovim tekstom ne pokušavamo da budemo ni glasnogovornici kluba ili organizovanih navijača, niti da pozivamo na nekakve ,,mobilizacije", već pišemo kao obični i višedecenijski navijači. Još manje želimo da pravimo podelu navijača na one sa sezonskim ulaznicama i onima bez njih. Pravo je svakoga da se posveti klubu na način na koji misli da je najbolji po njega. Možda čovek u nekoj zabiti koji drhti pored televizora ili radija čekajući da čuje rezultat više voli Partizan nego mi koji smo tu u Humskoj ulici svake subote ili nedelje.

  U poslednjih nekoliko godina svedoci smo da FK Partizan pred početak sezone pušta u prodaju sezonske karte. Tako je i ovog puta, a više o uslovima i cenama možete pročitati na sledećem linku.

  Svi mi koji pratimo i volimo Partizan znamo da uz naš klub nikad nije miran san - ili su to ushićenja zbog neverovatnih uspeha i pobeda, kao u tek minuloj sezoni 2016/17, ili razočarenja, što rezultatima, što previranjima u klubu. Ni u tome nismo oskudevali u poslednjoj deceniji. Ali, ako postoji nešto što zaslužuje sve pohvale a odnosi se na račun klupskog rukovodstva, to je institucija sezonskih ulaznica. Jeftine su i lako dostupne, i zaista je šteta ne obezbediti ih na vreme. Da vas ubeđujemo - nećemo, ali ovo je tekst za sve one koji nisu dovoljno upoznati sa situacijom oko sezonskih karata, a možda se posle čitanja ovog teksta odluče da ih kupe.

 


  Svoju prvu sezonsku kartu imao sam još kao srednjoškolac, daleke 1983/84. Bila je to pionirska članska karta. Pošto zbog relativno velike udaljenosti od svog stana na periferiji do stadiona i činjenice da nismo imali svoj automobil, moj otac i nije baš bio voljan da mi često pravi društvo, ne čekajući da se on smiluje i pristane da tek ponekad ode sa mnom u Humsku (iako me je on naučio na crno-bele boje) , shvatio sam da bi posedovanje sezonske karte u to doba bilo najbolja opcija za mene. Sećam se da je cena bila zaista bagatelna. Kad platite članarinu, u visini samo dve ulaznice za ..obične" utakmice, ljudi iz kluba vam zalepe markicu za tu godinu i do kraja sezone gledate besplatno sve prvenstvene utakmice, uključujući i derbi mečeve.

  Kada sam prerastao pionirsku člansku kartu, nisam obnavljao članarinu niti uzimao sezonsku kartu za odrasle, iako sam gledao većinu utakmica na Partizanovom stadionu. Ni u najslabijim sezonama nije se desilo da gledam manje od 5-6 utakmica u Humskoj. Jednostavno, nije bila kritična finansijska situacija u društvu kao danas, pa se pojedinačna karta mogla uvek priuštiti, naročito kad sam počeo sam da zarađujem. A ni klub u to vreme nije reklamirao sezonske karte, čak nisam siguran ni da su postojale sve vreme - tu mislim na one sumorne devedesete.

  Redovnom kupovanju sezonskih karata sam se vratio početkom ovog veka, kada je i klub počeo malo vidljivije da ih reklamira i da upoznaje navijače sa blagodetima posedovanja sezonske karte. Ako zaista volite Partizan, ako često dolazite na stadion, ako niste baš u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji - sezonska karta je zaista nešto što se višestruko isplati. Ne samo finansijski (premda ćemo naglasiti i taj momenat) već ćete, zaista, imati neku vrstu emotivnog i navijačkog zadovoljenja. Podrazumeva se da ste kao Partizanovac odavno iznad prolaznih kategorija pobeda i poraza, dobre i loše igre, sposobnih i nesposobnih ljudi u upravi. Tu ste zbog Partizana i svoje ljubavi i emocija.

Idemo redom:

- finansijski momenat

  Matematika je jasna. Ako gledate većinu utakmica na Partizanovom stadionu, sezonska karta vam se višestruko isplati. Na primer, već se znaju cene ulaznica za meč kvalifikacija za Ligu šampiona između Partizana i Budućnosti. Cena za bočni deo istoka (uzećemo ovaj sektor kao parametar) je 700 dinara. Pretpostavimo i nadajmo se da će Partizan eliminisati crnogorskog prvaka i proći u sledeće kolo, to je još 700 dinara (ako ne i više). U slučaju da prođemo do plej-ofa, to je novih 700 dinara, mada su ulaznice za plej-of fazu uvek skuplje. Ali računajmo da je i dalje 700 dinara. Tri puta po 700, to je 2.100 dinara. Dodajmo na to i bar jedan ,,večiti derbi" sa komšijama, a prošle sezone bočni istok je koštao 1.000 dinara za meč protiv njih, to je već 3.100 dinara. Ako po sadašnjem trokružnom sistemu završimo kao prvi na tabeli posle dve faze takmičenja, to znači još jedan derbi sa komšijama i novih 1.000 dinara, najmanje. Ukupno do sada 4.100 dinara. Ako poželite da gledate i jedan meč protiv Vojvodine (400 dinara), to je već 4.500 dinara samo za pojedinačne cene ulaznica. Odgledajte bar jednu utakmicu Kupa Srbije, to je novih 400 dinara, ukupno 4.900. Sa 4.900 dinara (a moguće da će biti i koja stotina više), vi ste dostigli cenu sezonske karte za istok, bočni deo! Gde su ostale prvenstvene utakmice, gde je najmanje još jedna utakmica Kupa Srbije? Sve to će vas koštati dosta više nego da kupite sezonsku kartu. I to nije sve - svi oni koji su i prošle godine imali sezonsku kartu, dobijaju popust 500 dinara, pa njih bočni istok košta 4.500 dinara, a ne 5.000! Sa sezonskom ulaznicom, isplatila bi vam se ta investicija već posle 6 utakmica - tri kola evropskih kvalifikacija, dva derbija sa komšijskim timom i jednom utakmicom protiv nekog drugog rivala, recimo Vojvodine!

  Pretočimo celu sezonu u cenovnik: ako gledate sve utakmice redovno a kupujete pojedinačne ulaznice, odnosno nemate sezonsku kartu, to je 17 utakmica domaće lige po 400 dinara, dva ,,večita derbija" po 1.000, tri utakmice evropskih kvalifikacija po najmanje 700, još dve utakmice Kupa Srbije (recimo) - sve zajedno to je 11.700 dinara! Uz uslov da cene budu nepromenjene u odnosu na prošlu sezonu! A vas sezonska karta košta samo 5.000, ili čak 4.500 ako ste je imali i prethodne sezone ili ostvarujete drugu vrstu popusta! Uštedeli ste i mnogo više nego pola, svaka dalja reč je suvišna.

- pravo preče kupovine

  Ako Partizan izbori prolazak u grupnu fazu, ili Lige šampiona ili Lige Evrope, vi ćete tada plaćati ulaznice i vaša sezonska karta za te mečeve ne važi, ali imate pravo preče kupovine. Kao nosilac sezonske karte prvo ste vi na redu da sebi nabavite kartu za neki novi spektakl protiv Arsenala, Reala, Totenhema...pa tek onda oni što ih posprdno zovemo ,,evro-navijačima" i koji su tu zbog rivala a ne Partizana. To i jeste jedna od najboljih pogodnosti sezonske karte. Klub na taj način pokazuje da ceni što ste nosilac sezonske karte i da ste svakako bitniji za klub od nekog prolaznika koji je, eto, poželeo da tog nekog dana pogleda Partizan protiv Reala i ko zna kada će ga put opet naneti u Humsku 1.

- izbegavanje gužve na blagajnama

  Iako domaće utakmice nisu preterano posećene u poslednjih par decenija, kad - tad naiđe neka utakmica gde se traži karta više, bila evropska, derbi ili neka obična. Samo pre mesec i po dana bili smo svedoci jagme za ulaznicama čak i kada su bile besplatne, kao za poslednje kolo i proslavu 27. titule prvaka protiv Mladosti. Sa sezonskom ulaznicom gužva je za vas davno prošlo vreme, vi dolazite direktno na ulaz i smeštate se na tribine. Isto važi i za evropske utakmice u grupnoj fazi, kupujete kartu ali za nosioce sezonskih karata prodaja se posebno organizuje, bez gužve i pre redovne prodaje.


- momenat pomoći klubu

  Neće klub Bog zna kako profitirati od sezonskih karata ali ipak, u ovom okruženju, svaki dinar je dragocen. Osim toga, imate svest da ste učinili nešto konkretno za klub. Dali ste nekoliko hiljada dinara odjednom, i na praktičnom primeru pokazali da ste deo kluba. Sigurno je da za taj novac koji se slije od prodaje sezonskih karata klub ne može da kupi novog igrača, ali možda uspe da reši neki drugi tekući problem.

- osećaj zajedništva i pripadnosti

  Ljudi koje sam ja upoznao na stadionu, a nosioci su sezonskih ulaznica, spadaju u red nakvalitetnijih ljudi koje sam upoznao u svom životu. Počevši od drugova koji takođe učestvuju u radu bloga, pa dalje. Delimo iste ili slične ideje u pogledu Partizana, a ako imamo različite stavove - sa zadovoljstvom ukrštamo mišljenja. Niko nikome ne želi zlo, tu smo i ako zatreba nešto drugo a nije vezano striktno za Partizan, pa makar neka najobičnija usluga ili informacija da je u pitanju. Naši smo, što se kaže. I ima nas sa svih strana - Beograd, Novi Sad, Čačak, Ruma, Zrenjanin, Šabac...Delimo istu strast i svaki put kada se vidimo na ,,našem mestu" imamo onaj prejak osećaj da smo tu gde pripadamo, u našoj drugoj porodici. O osećaju kad vidiš naše igrače kad izlaze na teren - da ne govorimo. Zaista ih osećaš kao najmilije. Neka ovde, uz veliko poštovanje,  budu pomenuti i oni koji su daleko od Beograda i Srbije, koji godišnje uspeju da pogledaju jednu ili nijednu utakmicu Partizana uživo, ali svesno kupuju sezonske karte jer to je za njih dokaz pripadnosti i kopča sa voljenim klubom.

- osećaj emotivne ispunjenosti i kredibiliteta

  Ako si neko ko već godinama ide manje-više redovno na utakmice, poseduješ sezonske karte, jednog dana se samo iznenadiš kako vreme brzo prolazi, da imaš sve više sezonskih ulaznica u svojoj kolekciji, ali i sve više sedih u kosi (ako kose uopšte i imaš) a da je Partizan sve vreme tu, uz tebe. A tada i tvoj glas ima težinu u nekoj diskusiji, s pravom se smatraš pozvanim da kritikuješ ili pohvališ neke stvari oko kluba jer tu si svake subote ili nedelje, i po kiši i po suncu, i protiv Javora i protiv Arsenala.  


  Dakle, jasno je da su čak i ovako povoljne sezonske ulaznice, u situaciji kad se novac daje odjednom, veliki izdatak za ljude koji, ako imaju sreće, rade za 200 EUR. Ipak, većina tih ljudi nađe pare za cigarete, izlaske, alkohol. Znači, može se, uglavnom. Ni pisac ovih redova ne radi za basnoslovni novac, naprotiv, i duboko je svestan gde i kako živimo.

  Osim toga, jasno je i to da je proces osipanja publike na tribinama širok problem kojim bi mogli da se pozabave ne samo sociolozi već i ljudi iz Partizana. Ima to veze i sa ratovima, i sa odlivom stanovništva, i sa kriminalizacijom fudbala u državi, i sa finansijskom situacijom pre svega. Na mestu je i primedba da bi klub morao mnogo više da se angažuje od kampanjskih poduhvata reklamiranja sezonskih karata. Klub bi takođe morao biti svestan da se ugled dugo gradi ali brzo gubi, i da među navijačima ima mnogo onih koji su bez ikakve rezerve svoje srce dali Partizanu, ali su bili prevareni i zgađeni raznim Petah Tikvama, netransparentnim poslovanjem, sumanutim prodajama igrača, navijačkim sukobima, bahatostima nekadašnjih članova uprave, svakakvim kreaturama koje su nam vodile neke bitne sektore u klubu a da o klubu nisu imali blage veze. I niko ne sme da navijačima zamera zbog toga.


  Ali i pored svega toga, nešto je i do nas navijača. Ako volite Partizan, ako živite s njegovim rezultatima, uspesima i nedaćama iz dana u dan, ako niste baš u kreditu do guše ili dužničkom ropstvu i ako putovanje do Humske 1 za vas nije nemoguća misija, kupovina sezonske ulaznice je najmanje ali i najbolje što možete učiniti za Partizan. Ona vam ne daje pravo da zviždite na prvi loš potez momaka u crno-belom, ali sa sezonskom ulaznicom u džepu vi svakako s još više prava možete reći - ,,da, ja sam Partizanovac!"

Jun 30, 2017

6 pitanja i 6 odgovora iz 1966: Mustafa Hasanagić

  Nedavno smo, po ko zna koji put, mogli na jednom od televizijskih kanala, da gledamo sećanja bivših igrača Partizana iz generacije ,,Partizanovih beba", koji su postigli najveći uspeh u istoriji kluba i zaigrali u finalu Kupa evropskih šampiona, 11. maja 1966.

  I koliko god puta da se prebira po tim sećanjima, uvek ostaje žal što Partizan tog dana nije krunisao svoj kvalitet zvanjem evropskog prvaka. Nemoguće je oteti se utisku, čak i nama koji smo rođeni posle finala, da je krajnje olako propuštena zaista neverovatna prilika.

  Donosimo Vam kratak intervju sa jednim od najvećih asova te generacije, legendarnim napadačem Mustafom Hasanagićem. Mi smo postavili šest pitanja, tema je bila - šta drugo nego 1966. godina, a predusretljivi i popularni Muja nam je dao odgovore.


Crno-bela nostalgija: - Kada ste prvi put i Vi lično ali i ekipa postali svesni, te 1965/66, da možete daleko da dogurate u Kupu šampiona?

Mustafa Hasanagić: -  Kada smo posle poraza od Sparte u Pragu napravili divan rezultat u revanšu koji se odigrao u Beogradu, slavili smo sa 5:0. Shvatili smo da možemo postići još bolje rezultate. Na obe ove utakmice sam postigao golove.

Postigli ste šest golova u tom pohodu do finala i jedino u finalnoj utakmici niste dali gol. Koji od tih šest golova Vam je najdraži?

Najdraži gol mi je protiv Mančestera.

Koji je, po Vama, osnovni razlog, što ste zastali na korak od cilja i osvajanja titule prvaka Evrope? 

- Rukovodstvo Partizana nije bilo svesno važnosti utakmice, mislim da nismo bili ni organizovani za taj susret. Bilo je i nediscipline oko odlaska u Brisel, naime, pojedini fudbaleri su isli svojim kolima za Brisel. A napomenuo bih i to da je bilo puno menadžera koji su remetili pripreme za samu 
utakmicu.

Da li se često vraćate toj utakmici na Hejselu i makar na momenat poželite da vratite vreme unazad?

- Normalno da se sećam i vraćam film – šta, kako, zašto...? Ali, drago mi je što sam igrao u finalu, a ipak ostaje i žal što nismo osvojili Kup šampiona.

Šta je bila najveća vrednost, a šta najveća mana Vaše ,,briselske" generacije?

Možda je najveća vrednost to što je 9 (devet) reprezentativaca iz te ekipe dao Partizan.
 Mana - rukovodstvo Partizana nije bilo doraslo kvalitetu te ekipe.


Tokom 60-ih na stadionu se često viđao transparent MUJA SPENSER. Da li je to bilo po uzoru na urugvajskog igrača Alberta Spensera i da li ste ikada upoznali ove momke i devojke koji su nosili taj transparent na utakmicama?

Nažalost, nisam imao prilike da ih upoznam, ali mi imponuje što su me poredili sa Urugvajcem Albertom Spenserom, jer se radilo o velikom igraču.

Jun 15, 2017

Neobični dresovi Partizana

  Letnja pauza posle zaista stresne ali i trijumfalne sezone, pravo je vreme da objavimo i neku ,,lakšu" priču, poput ove. Rešili smo da izvršimo retrospektivu neobičnih dresova Partizana kroz istoriju. Naravno, u ovaj izbor nismo uključili manje ili više standardne dresove koji su u duhu Partizanovih klupskih boja i vizuelnog identiteta. Dakle, bilo je zanimljivih prugastih (crveno-plavih, kasnije crno-belih) ili jednobojnih majica i dresova (belih, plavih, crvenih, crnih), ali mi ćemo se zadržati samo na onima koji su odstupali od uobičajenih rešenja.

1.  dres iz 1952.





  Za ovaj dres se vezuje finale Kupa Jugoslavije iz 1952. kada je Partizan deklasirao Zvezdu sa 6-0. Ipak, nedovoljno je poznat navijačima. Na prvoj slici verovatno ne primećujete ništa neobično, pa smo odabrali i ovu sliku Minde Jovanovića jer na najbolji način pokazuje dizajn. Ne znamo da li je dres nabavljen tokom Partizanovih nastupa na ,,Festivalu Britanija", ali nije isključeno, tim pre što je dres identičan onima koji su nosili Aston Vila i Vest Hem - crveno telo dresa i plavi rukavi.


2. pola plavi - pola crveni, 1953.




  Ovaj dres je ušao u istoriju jer je upravo u njemu Partizan naneo najteži poraz Crvenoj zvezdi u istoriji beogradskog ,,večitog derbija". Tog 6. decembra 1953. Partizan je rasturio komšije sa 7-1. Ali to nije razlog zašto se našao u ovom izboru, već što je reč o jednostavnom a izuzetnom dizajnu. Dres uzdužno podeljen na dve polovine, plavu i crvenu, nešto slično dresu Bazela. Nema sumnje da bi ovaj dres i danas, kada bi bio urađen u nekom retro-izdanju, naišao na sjajan odziv kod Partizanovih navijača. 


3. ,,River plejt" dizajn, 1954.



  Ako za prvi dres samo možemo da pretpostavimo da je kupljen u inostranstvu (Engleska, 1951.) onda oko ovog nema nikakve sumnje. Časopis ,,Futbal" je naveo da je ovaj dres kupljen u Buenos Airesu, tokom Partizanove turneje u Južnoj Americi na kraju 1953. i početkom 1954. godine. Premijera dresa bila je u aprilu 1954. protiv Rabotničkog (8-0), a časopis čak i opisuje dres kao beli sa crvenom lentom. Očigledno, dres je bio identičan dresu argentinskog velikana River Plejta.


4. beli sa poprečnim crnim prugama, 1960.



  U proleće 1959. Partizan je prešao na crno-bele boje, a prvi neobičan dizajn dresa je ovaj iz leta 1960. godine, koji je nošen povremeno u narednih nekoliko sezona. Beli dres, crni okovratnik i dve poprečne crne pruge - retkost u istoriji Partizana.


5. ,,Korintijans" dizajn, 1972/73



  Leto 1972. je bio period kada je lansiran još jedan neobičan dres Partizana. Da li je i ova garnitura kupljena tokom Partizanovih turneja po Južnoj Americi početkom sedamdesetih - nije nam poznato, ali dres neodoljivo podseća na brazilski Korintijans. Crna osnova dresa sa belim tankim prugama. Dres je povremeno nošen u sezoni 1972/73.





6. ,,Ragbi" dizajn, 1974/75


  Ovaj zaista nesvakidašnji dres sa poprečnim crno-belim prugama (kao u ragbiju) je svoju premijeru imao 7. decembra 1974. na utakmici 17. kola Prve savezne lige između Partizana i Dinama. To je bio i jedini takmičarski meč na kojem je ovaj dres bio u upotrebi. Nije naišao na oduševljenje kod navijača (podrugljivo nazvan ,,robijaški"), pa je posle toga nošen samo na prijateljskim utakmicama, kao što je ova između Rijeke i Partizana na Kupu Gornjeg Jadrana, početkom 1975. 


7. ,,Sportov" prugasti, 1978/79

Foto: partizan.rs

  Od jeseni 1978. beogradski ,,Sport" postaje zvanični Partizanov snabdevač opremom, a prvi dres bio je prilično neobičan. Naoko prugasti, ali te spoljne pruge su se krivile ka ramenima. Ne baš sjajno rešenje, tako da je od naredne sezone Partizan dobio dresove standardnijeg dizajna i bez tih novotarija.


8.  beli ,,Sportov" dres sa crnom poprečnom prugom, 1982.




  Ovo je dres koji među mnogim navijačima Partizana nezvanično važi za najlepši. Ono što većina mlađih navijača ne zna, to je da je ovaj dres bio deo redovnog programa ,,Kombinata Sport" koji je u to vreme bio Partizanov tehnički sponzor, da je nošen samo na šest i po takmičarskih utakmica, kao i da su isti ovakav dres, samo u svojim bojama, nosili Sarajevo, Budućnost, Čelik i vinkovački Dinamo. Ova beogradska firma nije mogla da se nosi sa ,,Adidasom" ili ,,Pumom", ali je bila sasvim respektabilan proizvođač sportske opreme. Njihove dresove su čak nosili i mnogi strani klubovi, a kao najpoznatije izdvajamo Honved i Dinamo Tbilisi. Vratimo se dresu Partizana. Svoju premijeru ovaj dres je imao 24. oktobra 1982. u prvom poluvremenu antologijske utakmice Dinamo - Partizan 3-4, na Maksimiru. U drugom delu igre Partizan je nosio drugačiji dres, otuda ona polovina utakmice. Ukupno, ovaj dres je nošen na dve kup utakmice i četiri i po prvenstvene, uključujući i derbi sa Zvezdom na njenom terenu. Sa krajem 1982. završava se i saradnja Partizana i ,,Kombinata Sport", pa je i ovaj dres otišao u istoriju, ili bolje reći - legendu.


9. ,,Vocado", dva dresa iz 1990.




  U nizu neobičnih dresova Partizana, nijedan ne može da se poredi sa dva dresa švajcarskog proizvođača ,,Vocado", čiji je vlasnik bio čovek s naših prostora. Dozvoljavam sebi kao autor teksta da ovu sramotu od dizajna proglasim za dres nedostojan Partizana, njegove istorije i fudbala uopšte. I u pogledu dizajna i u pogledu kvaliteta. Linije ukoso, kvadrati i rombovi na dresu, prevelike kragne, rukavi na 3/4...da zlo bude veće, ova dizajnerska nakaza od dresa (iako mi je teško za bilo koji dres Partizana da napišem ovako nešto) je postojala u dve slične varijante. Na jednoj su korišćene linije, rombovi i kvadrati, a na drugoj samo linije, šire i uže. Uspevali su i nemoguće - da na desnu stranu grudi stave grb, a na levu svoj logo!? Kasnije je ..Vocado" napravio pristojnije dresove, ali kasno - katastrofa se već desila. Osim Partizana, ovaj ,,renomirani" proizvođač oblačio je i ekipe Proletera, Spartaka, Čukaričkog i Veleža, i svi ti dresovi su bili slični kao jaje jajetu, sa minimalnim izmenama. Bilo - ne ponovilo se. Ipak, ako po nečemu dobrom treba da se upamti ,,Vocado", onda je to činjenica da su posle 32 godine vratli crveno-plavi dres u upotrebu, kao rezervni, i to na utakmici Kupa UEFA na Malti (Hibernians - Partizan 0-3).


10. ,,Nike", 1996/97



  Leta 1996. američki ,,Nike" postaje zvanični tehnički sponzor Partizana, i stiže i prvi dres. Rešenje iz redovne ponude, isti ovakav dres ali u svojim bojama, nosio je i Minhen 1860. Ipak, ovaj dres je nošen na tek nekoliko takmičarskih utakmica, zamenio ga je klasični prugasti. Isti dobavljač je posle nekoliko godina pauze vratio u ponudu i rezervni dres, ali ne crveno-plavi već bordo-plavi.



11. ,,Nike", 1998/99


Foto: partizan.rs

  Još jedno atipično rešenje od ..Nike" - a. Dres sa belim rukavima i prugama na većem delu tela. Pruge su bile oivičene tankim crnim linijama, a primetan je bio i kompromis sa zvaničnim sponzorom, čiji je logo bio plave boje, pa su tako i detalji na okovratniku i ,,ranflama" bili u plavoj boji. Ti plavi detalji su bili jedina zamerka ovom dresu koji je, lični je utisak, mnogo lepše izgledao uz beli šorc i čarape. Pratila ga je takođe i bordo-plava varijanta, a u ovom dresu su odigrane neke od legendarnih utakmica Partizana: Njukasl, Rijeka, Lacio...


12. ,,Kappa", 2007/08

Foto: partizan.rs

  Teško je proceniti da li se ovaj dres može smatrati prugastim, pre svega zbog zaobljenih belih pruga na vrhu. Vrlo neobičan dizajn italijanske firme, i ne baš u duhu Partizanove opreme. Ipak, uz ovaj dres Partizan je osvojio ,,duplu krunu" u sezoni 2007/08. 

13. ,,Nike", 2016/17

Foto: partizan.rs

  Završavamo ovaj pregled sa firmom ,,Najk" i tek minulom sezonom. Dres iz redovnog programa američke kompanije za ekipe sa prugastom opremom. Ako nas pitate za dizajn - previše eksperimentisanja, dres niti je prugasti niti je jednobojni. Ipak, činjenica da je u njemu Partizan, posle eliminacije iz Evrope i očajnog starta u šampionatu, uspeo da pod vođstvom Marka Nikolića od 3. kola dođe do ,,duple krune", svrstava ga apsolutno u jedan od najdražih ikada. 

  To bi bio naš pregled. Ovde nismo uvrstili neke od takođe zanimljivih dresova, kao što su prvi crni dres iz 2000. godine (,,NAAI"), pa prugasti dresovi sa širokim štraftama s početka sedamdesetih, kao i čitava paleta sivih i crnih iz proteklih nekoliko godina. Ipak, neke od njih prikazujemo u ovom kolažu, nadajući se da vam je ova retrospektiva bila zanimljiva. 


Autori:
Aleksandar Pavlović
Igor Todorović Zgro

 Ako preuzimate tekst sa bloga, očekujemo da navedete izvor - "Crno-bela nostalgija". Hvala!