Dec 15, 2017

Sva naša evropska proleća


  Pobedom protiv švajcarskog Jang Bojsa od 2-1, Partizan je po šesti put izborio "proleće u Evropi" I polovinom februara u šesnaestini finala odmeriće snage sa češkom Viktorijom Plzen. Ta kovanica – “evropsko proleće”, koja otkriva da se klub plasirao u prolećnu, nokaut fazu evropskih fudbalskih takmičenja pod organizacijom UEFA, i dosadašnja Partizanova "evropska proleća", biće ovog puta predmet analize. Takođe, isti uspeh je ostvario i naš "večiti rival", ali tek u poslednjem kolu. Osvrnućemo se na to kako su mediji propratili ove uspehe dva najbolja srpska kluba.


Foto - Goran Jovanović


  Istorija evropskog fudbala ne može se pisati bez Partizana. Partizan je, uz lisabonski Sporting, klub koji je odigrao prvu utakmicu u istoriji Kupa evropskih šampiona, današnje Lige šampiona. Tog 4. septembra 1955. lisabonski "lavovi" i beogradski "parni valjak" su imali čast da započnu nešto što ni sami nisu slutili da će postati - najprestižnije klupsko takmičenje na svetu. Partizan je eliminisao Sporting (3-3 u Lisabonu, 5-2 u Beogradu), pa je u četvtfinalu usledio dvomeč protiv madridskog Reala. U Madridu čak 4-0 za Real, ali tek pošto je sudija umešao prste, dok je 29. januara 1956. odigran revanš na zavejanom terenu Stadiona JNA i uz prepune tribine, a Partizan je bio nadomak velikog uspeha. Na kraju, "samo" 3-0 za Partizan, a ova utakmica, iako je i kalendarski i klimatski igrana u zimskom godišnjem dobu, po fudbalskoj terminologiji može se svrstati u proleće. Bilo je to prvo Partizanovo proleće u Evropi.

 
Partizan - Real 3-0, 29.1.1956. Foto - magazin Real Madrid

  Na sledeće prezimljavanje u Evropi čekalo se osam godina, da do prvog tima sazri generacija "Partizanovih beba". U sezoni 1963/64 Partizan je u Kupu šampiona elinisao kiparski Anortozis (3-0, 3-1) a zatim i Ženes Eš iz Luksemburga (1-2, 6-2). U četvrtfinalu Partizan je naleteo na slavni Inter i bio eliminisan (0-2 u Beogradu, 1-2 u Milanu). Ove dve utakmice igrane su krajem februara i u martu, bilo je to drugo proleće Partizana u Evropi, a Inter je te sezone osvojio svoj prvi Kup šampiona. Istorija će se ponoviti donekle i u sezoni 1990/91, kada je Partizan bio eliminisam takođe od Intera, ali u Kupu UEFA, a Inter je te sezone osvojio ovaj evropski trofej. 

Partizan na San Siru, 4. mart 1964.

  Dve sezone kasnije - treće proleće u Evropi i najslavnija sezona Partizana u evropskom fudbalu. Sa istom generacijom koja je dve godine pre toga eliminisana od Intera, uz dodatnu selekciju, stigao je Partizan do finala Kupa šampiona, na tom putu eliminisao velikane kao što su Nant (2-0, 2-2), Verder (3-0, 0-1), Spartu (1-4, 5-0) i Mančester Junajted (2-0, 0-1), ali se u finalu isprečio opet Real Madrid, koji je savladao naš klub sa 2-1. Partizan je tako zastao na poslednjem stepeniku, na 35 minuta do zvanja prvaka Evrope! I danas ostaje žal za tom propuštenom prilikom, o čemu smo već pisali na ovom blogu. Partizan se tako upisao u istoriju i kao prvi istočnoevropski klub koji je zaigrao u finalu Kupa šampiona! Da ironija bude veća, od tri kluba iz istočne Evrope koja su igrala finale Kupa šampiona, Partizan je jedini od njih uspeo da postigne gol u finalu, pa i da povede, ali da na kraju jedini od ta tri tima ostane bez pehara! Steaua je 1985/86 pobedila Barselonu na penale posle 0-0, u svom drugom finalu 1988/89 Steaua je ubedljivo poražena od Milana sa 0-4, a C. zvezda je 1990/91 u Bariju posle taktike "ko pređe centar, da mu umre keva" izborila 0-0, penale i na kraju i trofej.  

Gol Vasovića u finalu protiv Reala, nedovoljan i za titulu prvaka Evrope

  Usledila je rasprodaja ekipe, a zatim i crna serija Partizana od 11 godina bez titule prvaka. Bilo je to i 11 godina bez takmičenja pod okriljem UEFA! A na četvrto evropsko proleće čekalo se pune 24 godine, sve do marta 1990! Ovog puta, to se desilo u Kupu pobednika kupova, koji više ne postoji. Partizan je u sezoni 1989/90 izborio prvo učešće u ovom takmičenju, jer nacionalni kup je pre toga osvojio 1957, kada ovo evropsko takmičenje nije ni postojalo! A u jesen 1989. "crno-beli" su prvo dočekali Seltik u Mostaru i pobedili 2-1, da bi u revanšu odigrali jednu od najneverovatnijih utakmica u istoriji. Porazom od Seltika 4-5 Partizan je zbog gola u gostima izborio plasman u narednu rundu, gde ga je čekao Groningen. Posle 3-4 u Holandiji i pobede u Beogradu od 3-1, usledilo je četvrtfinale protiv bukureštanskog Dinama. Gol Spasića i poraz od 2-1 u gostima davao je nadu za polufinale, ali je u revanšu Partizan opet morao (zbog nereda protiv Groningena) da kao domaćin igra 300 km od Beograda. Kome je pala na pamet sumanuta odluka da to bude u Podgorici, na tradicionalno najlošijem terenu u Jugoslaviji - sada nije ni važno. Partizan je prokockao jednu od najvećih prilika ikada, Dinamo je slavio i u revanšu sa 2-0, a tu sezonu ćemo pamtiti po Ivanu Golcu i njegovom rokerskom fudbalu sa puno golova, po domaćinstvima na evropskim utakmicama van Beograda, ali i po Florinu Radučoju, koji nas je kao as Dinama iz Bukurešta zavio u crno. Tog leta Radučoju će postati pravo otkrovenje na Svetskom prvenstvu u Italiji.
Partizan - Dinamo Bukurešt 0-2, 21. mart 1990.

  Peto, i do pre petnaestak dana, poslednje Partizanovo proleće, ostvareno je u sezoni 2004/05. Premijerni dvomeč protiv rumunskog Ocelula (0-0, 1-0) uz očajnu igru, nije obećavao mnogo. Ipak,  pod vođstvom Vladimira Vermezovića, ekipa je zaigrala sve sigurnije pa je posle Ocelula u kvalifikacijama, u prvoj rundi savladan upravo bukureštanski Dinamo, koji nas je eliminisao 1990. u Podgorici.  Posle 3-1 u Beogradu, u Bukureštu je bilo sigurnih 0-0, pa se Partizan plasirao u grupnu fazu Kupa UEFA. U konkurenciji grčkog Egalea (4-0), rimskog Lacija (2-2), engleskog Midlzbroa (0-3) i španskog Viljareala (1-1), uz jednostruki bod sistem, Partizan je zauzeo treće mesto u grupi i plasirao se u nokaut fazu na proleće! Za to je bila dovoljna jedna pobeda, ali sistemu takmičenja se u zube ne gleda, naročito kad ide na tvoju ruku. A na proleće, Partizan je posle snežnih 2-2 protiv Dnipra, uspeo sa igračem manje da pobedi u gostima sa 1-0, nezaboravnim golom Radovića, i tako sebi izbori dvomeč protiv moskovskog CSKA. Protiv ruske ekipe, 1-1 u Beogradu a u revanšu 0-2, uz sramno suđenje Italijana Papareste. Nije se moglo protiv moćnijeg, u svakom smislu. Na kraju, CSKA je i osvojio Kup UEFA a Partizanu je ostala uteha da je eliminisan od kasnijeg osvajača takmičenja. Nije bilo prvi put.

Radović daje gol Dnipru, proleće 2004/05, foto - partizan.rs

  Najbliže prezimljavanju u Evropi Partizan je bio pre dve sezone, kada je naš tim bukvalno jedan minut delio od plasmana dalje, ali je Augzburg u nadoknadi vremena postigao gol i rezultatom od 3-1 prošao dalje.

  Što nije uspelo tada, uspelo je ove sezone. Miroslav Đukić i njegova ekipa su prvo savladali Budućnost u kvalifikacijama za Ligu šampiona (2-0, 0-0), da bi nas Olimpijakos poslao ipak u plej-of za Ligu Evrope (1-3, 2-2). A tamo, vraćen je još jedan stari dug - posle beogradskih 0-0, Partizan je u revanšu zgazio Videoton sa 4-0 i izbrisao rane iz 1984. godine. U grupi B Lige Evrope, Partizan je bio bolji od Skenderbega i Jang Bojsa u Beogradu (2-0, 2-1), izborio nerešeno protiv istih rivala u gostima (0-0 u Albaniji, 1-1 u Bernu) i doživeo dva poraza od kijevskog Dinama (2-3, 1-4). Kolo pre kraja Partizan je ostvario proleće u Evropi, a skorašnji žreb će nam razjasniti i ime rivala. 
 
  Zanimljivo je da je isti uspeh uspela da ostvari i Crvena zvezda. Ipak, neverovatno je kako se u srpskim medijima isti uspeh dva beogradska rivala različito vrednuje. Dok je Partizanovo proleće u Evropi dočekano manje-više uz umerene reakcije medija, meč Zvezde protiv Kelna bio je, ako niste znali, "meč veka", igrači i rukovodstvo Crvene zvezde su u sklopu priprema obišli i Hram Svetog Save i dali donaciju za završetak Hrama (valjda sa nekog od blokiranih računa), a kada je već neko od pastira naše crkve tom prilikom i činodejstvovao, ostalo je samo da se pobedi Keln. Skoro da je opipljivo koliko je u Zvezdi, nekada evropskom velikanu, duh kluba srozan do te mere da se utakmica protiv ubedljivo najlošijeg tima Bundes lige proglašava za "meč veka", da se pravi euforija od nečega što je za naše komšije bilo više puta od nas dostižno u prošlosti, i da se diže u nebesa  sopstvena ekipa koja je samo dva gola dala do odlučujuće utakmice u grupnoj fazi.

  Ali, navikli smo da je našim medijima sve lepše ako dolazi iz Zvezde, pa je izgleda i evropsko proleće toplije i zelenije od Partizanovog. To što je Arsen Venger protiv Zvezde izvodio na teren anonimuse i što je Keln daleko od nivoa Bundes lige, to se prećutkuje. Ali dobro, svako ima svoja merila i svoj utisak sveta oko sebe. Ipak, brojke su neumoljive. Ova tabela jasno pokazuje ko je ko u Evropi u poslednjih 10 godina, ali ne očekujte od srpskih medija da ovo prezentuju. 

Izvor - partizan.net




Evropsko proleće - koliki je to uspeh?

Naši ljudi su skloni tome da skoro sve pojave oko sebe sagledavaju samo u krajnostima i nikako drugačije. Ili je nešto odlično, ili je očajno, ili je crno ili belo. Tako i sa plasmanom ovdašnjih klubova u nokaut fazu, zvanu kolokvijalno "evropsko proleće" ili "zimovanje u Evropi".

Nema nikakve sumnje da je to uspeh. Pre svega, ako neka ekipa prođe uspešno kroz kvalifikacije, a zatim i zauzme jedno od prva dva mesta u grupi, to svakako govori da je igrala dobro u kontinuitetu. Nije mala stvar odigrati 12 utakmica, koliko je Partizan odigrao od prvog evropskog meča u sezoni, protiv Budućnosti, i plasirati se u sledeću fazu. Podsetimo se da je u nekadašnjem formatu za osvajanje Kupa šampiona bilo potrebno odigrati 9 utakmica! Zatim, Dinamo iz Zagreba, koji važi za najbolji klub na prostoru bivše Jugoslavije, preko četiri decenije (od 1969/70!) nije dočekao proleće u Evropi, što svakako daje još veći značaj Partizanovom rezultatu.

Naravno, sito je sada dosta ređe, pa se desi da u grupnu fazu prođu ekipe koje tu kvalitetom ne pripadaju. Zatim, dešava se da neke vrhunske ekipe na teren izvode kombinovane sastave sa samo 3-4 prvotimca (Arsenal protiv Zvezde) pa onda to ne daje pravi utisak o jačini grupe.

Ono što je druga krajnost, to je precenjivanje takvog uspeha. On sam po sebi ne znači da je klub savršeno organizovan, iza tog uspeha može ali i ne mora da stoji kontinuitet u klupskom radu. Da li ima kontinuiteta pokazuje se tek kada ekipa redom beleži uspehe na međunarodnoj sceni, kao na primer grupne faze, češća evropska proleća i slično, što bi bio reper za klubove sa ovih prostora. Imali smo slučaj da smo 2005. dočekali proleće u Evropi i duel sa CSKA a samo pola godine kasnije ta ekipa Partizana se raspala u sramnom meču protiv Petah Tikve, izazvavši time duboku klupsku krizu. Takođe, ako je evropski uspeh propraćen lošim rezultatima u domaćim takmičenjima, to onda ipak kvari utisak i govori da ne postoji kontinuitet i stabilnost forme i igara.


Ostaje da vidimo kako će Partizan proći u šesnaestini finala protiv Plzena, da poželimo sreću našoj ekipi, uz želju da što dalje dogura u Ligi Evrope, a uz što manje posrtanja na domaćim terenima Superlige.

Foto - partizan.rs

Dec 9, 2017

Nebojša Marčeta (1970-2017): Krcunijo, laku noć



  Vrlo malo ljudi lično ga je poznavalo, a svi su se divili njegovom radu, ne znajući ko stoji iza toga. Nije bio ni fudbaler, ni trener, ni rukovodilac Partizana, a njegov tihi odlazak izazvao je toliku tugu, kao da je bio sve to. Nije igrao ni finale Kupa šampiona, niti je osvojio titulu, a još manje izbrusio nekog od talenata iz Zemunela, ali je posejao nešto što će godinama biti deo identiteta svih Partizanovaca.


  Nebojša Marčeta, rođen 1970. u Novom Sadu a preminuo prošle nedelje u Beogradu, bio je autor i jedini urednik kultne Fejsbuk stranice Krcunija.  Ovaj genijalni čovek bio je jedna od onih klasičnih „grobarskih“ old school pojava. Solo igrač, diskretni heroj, vuk samotnjak,  Don Kihot koji se svojim umom, elokvencijom, genijalnošću, sarkazmom, satirom i urnebesnim humorom borio protiv besmisla koje sve nas okružuje. 

  Nebojša je bio britka sablja koja je ubadala u suštinu i svojim vrhom otkrivala veo i pravu prirodu ovog društva, koje kao da je pravljeno samo po meri jednih, a ne svih.  Društvo po meri navijača samo jednog kluba, društvo lažnih mitova, guslarskog kvazi-patriotizma, turbo-folka, lažnog srpstva, društvo bahatih, alavih, polupismenih, nepismenih i nezajažljivih, društvo samoobmane i teških kompleksa. Tu svoju borbu za Partizan, do sada neviđenu po obliku i načinu kako se vodi, Nebojša je vodio u senci samonametnute anonimnosti, koja je tako išla uz njegovu prirodu usamljenog borca. Ta anonimnost Krcuniji je dala notu mistike i oreol kulta, ali je Nebojšu svakako i čuvala od svih onih, manje ili više moćnih, koji su želeli da mu naude zbog istine koju im bljuje u lice. A nije da se nisu raspitivali ko stoji iza svega.

  Dane i godine provodio je za svojim kompjuterom, praveći kolaže, ispod kojih bi išao urnebesni komentar ili kratka priča, u kojima bi bili razotkriveni i ismejani svi oni klišei, predrasude, gluposti, laži i lažni mitovi  onih sa druge strane Brda. Nama, navijačima Partizana, ostalo bi samo da se ujutru, uz prvu jutarnju kaficu, ulogujemo na Fejsbuk. Znam da sam nebrojeno puta, u tim situacijama, zvao drugove:

„Jesi pogledao jutros Krcuniju“? Ne bi nam to bilo dovoljno, usledilo bi čitanje na glas, uz grohotan smeh i suze. 


  Samo neukima i totalno neobaveštenima moglo se učiniti da je Nebojša Marčeta u svojim radovima i kolažima slikao neku imaginarnu zemlju. Najtragičnije je što ta zemlja postoji sa svim onim opskurnim likovima iz Marčetinih kolaža, što u njoj živimo, što ta zemlja nije plod nikakve fikcije ili likovnih dela Fra Grge Kolovrazića  već surove stvarnosti. Nebojša ju je kratko i jasno nazvao jedinim pravim imenom – Krcunija. Zemlja u kojoj se uspeh čestita samo jednom klubu, u kojoj se stranim diplomatama umesto srpskih simbola poklanjaju dresovi Partizanovog najvećeg rivala.

  Vođen verovatno svojom idejom – „Ako ne možeš da ih pobediš, onda ih bar ismejavaj“, Nebojša Marčeta uradio je mnogo više od toga. Izvrgnuo je zlo ruglu, posejao duh i ideju koja se neće tako lako ugasiti. Sebe je upisao u najveće i najgenijalnije  Partizanovce, rame uz rame sa Duškom Radovićem, Božom Koprivicom, Canetom. 
 
  I dalje negde duboko u sebi nadamo se da je sve ovo bila njegova zajebancija, i da će se već sutra ujutru oglasiti najnovijim delom Fra Grge Kolovrazića, uz čuveno „Krcunijo, dobro jutro“. Nažalost, neće. Ali, iza njega ostalo je nešto što se ne da prepričati, nešto što se mora sačuvati od nestanka i zaborava. Na ponos svih nas, vernika crno-bele boje.

  Počivaj u miru, Nebojša, naš neznani, voljeni brate. Hvala ti za sve one sate smeha, nade, vere, istine i tvoje suve genijalnosti. 

  Krcunijo, laku noć.